Razgovor pre svega i u najranijim danima

Sećam se dok je još bila beba, perioda pre njene prve godine života i naših tadašnjih razgovora, sada polako uviđam da ti razgovori nisu bili uzaludni.

razgovor

Foto: Flickr

Još mi je u glavi slika zbunjeno – zaprepašćene devojke iz kineskog restorana na Zvezdari, dok ja detetu od jedanaest meseci koje sedi u kolicima, petnaest minuta objašnjavam zašto ne sme da radi to (želela je da dohvati poslužavnik na kome se nalazila i klopa i sok i sve). I nekako i razumem ja njeno zaprepašćenje jer ko još tako malom detetu priča da to nije za decu, da ima mene koji će joj dodati, da ako povuče može da obori sve i samim tim isprlja i sebe i mene, da će razbiti tanjir koji Tata treba da plati, pa čekanje da stigne nova klopa, pa gubljenje vremena na to čekanje, pranje, koliko balona i igračaka možemo da kupimo za pare koje bi smo dali na tanjir i još jednu turu a sve to sa stavom kao da pricam sa odraslom osobom…

I tako ja njoj objašnjavam i da je ona mala lutkica koju će tata da hrani, da ne mora da se muči, da će doći dan kada bude jela sama i svašta nešto, sigurno pola sata, a ona devojka me gleda kao budalu, doduše ni dete mi nije izgledalo nešto previše zainteresovano za razgovor već se samo smeškala i čekala da ja završim pa da proba opet da dohvati stvari sa stola…

Naveo sam jedan banalan primer ali za svaku njenu želju smo ona i ja uvek imali razgovor do čega može doći ako to uradimo, šta dobijamo a šta možda gubimo, i naravno, uvek je ona donosila konačnu odluku.

Danas, mi idalje razgovaramo ‘ozbiljno’ s’ vremena na vreme ali polako počinjem da uviđam da su moji razgovori sa njom od pre dve i po godine ipak urodili plodom.

Ne pamtim situaciju u kojoj sam ja nju za nešto poslao u kaznu umesto da sam joj objasnio to nešto i kada danas pogledam nju vidim da sam ispravno svaki put postupio.

Sa svojim detetom od 3 i po godine se o svemu dogovaram, uvek je rada i da sasluša i da ispriča, da uvaži predlog ali i da ga da odbije a ipak spremna je na kompromise , a sve je to zato što smo i moja Majka i ja uvek sa njom razgovarali a ne kažnjavali i uvek smo ukazivali na druge opcije dok smo joj objašnjavali posledice i za jedno i za drugo ali smo krajnju odluku ostavljali njoj.

I najvažnija stvar, ona danas zna šta sme a šta ne sme (opet moram da napomenem da nikad kaznu nije dobila) i zna šta je dobro a šta ne, šta je prihvatljivo a o čemu ne sme ni da razmišlja, koje su stvari primerene njenom uzrastu a za koje mora još puno da ručka i spava, da bi što pre porasla.

Sve ovo ja napisah sada iz prostog razloga što u zadnjih sedam dana videh jedan bračni par koji svojim curicama detaljno objašnjava šta i kako za njihov samostalni ulazak u prodavnicu, klinkice od četiri, šest, sedam godina i minimum pet, šest roditelja koji svoju decu uopšte ne slušaju već prete i kažnjavaju a deca uplakana za njima koračaju.

Naisao: Sarin tata Laki na svom blogu

https://sarintatalaki.wordpress.com/2016/11/24/razgovor-pre-svega-i-u-najranijim-danima/

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA