Foto: Freepik
Svaka babica koja porađa zna da se dete ne rađa kao neispisana tabla. Zdravorođeno dete već ima neki svoj temperament kad se rodi, tvrdio je akademik i psihijatar Vladeta Jerotić.
Kako kaže, Hipokratova podela temperamenata na kolerike, sangvinike, melanholike i flegmatike, nepravedno je zapostavljena. Hipokrat je živeo 500 godina pre Hrista i govorio o ova četiri temperamenta, koji, objašnjavao je Jerotić, postoje i danas.
„Iskusne babice već po detetovom rođenju ponekad mogu prepoznati kom temperamentu ono pripada. To je nešto s čim se rađamo i što se ne menja.“ – govorio je Jerotić.
On je govorio da svako od nas može biti čist temperament ili mešavina temperamenata, a da kod Srba ima najviše sangvinika i kolerika.
„Kao i temperament, inteligencija je takođe nešto što je urođeno. Mi u toku života uvećavamo znanja, ne inteligenciju. Iako nije do kraja objašnjeno da li je inteligencija nasledna, ali znamo da se ona ne menja tokom života.“ – tvrdio je naš čuveni akademik.
Ali, kako kaže, čovek je biće koje je dato i zadato. Ono s čim se rađamo, genetika, roditelji i zemlja u kojoj ćemo se roditi nije nešto što možemo da biramo.
„Tako se neko rodi u Švajcarskoj koja nije ratovala 200 godina, a neko na Balkanu gde su ratovi na svakih 20 ili 30 godina. Da li je to slučajnost?“ – pita se Jerotić.
On je, priča u jednom od svojih predavanja, radio mnogo sa mladima između 15 i 25 godina koji su skrenuli u kriminal, narkomaniju, pa i sa onima koji nisu na ivici zakona, već imaju mentalne probleme ili su, kako se to u psihijatriji zove, granični slučajevi.
„Svi oni tvrde da su, za situaciju u kojoj se nalaze, roditelji krivi. Pa, delom jesu. Krivi bez krivice. Ti mladi ljudi iznosili su takve primere roditelja koji su se svađali, pa mirili, mrzeli, a onda me pitali: ‘Pa, doktore, zar je čudo što sam ja ispao ovakav?’. Mogao sam tad da im povlađujem, pa onda zajedno da grdimo roditelje, da njima bude lakše, ali nikako. Jer psihoterapija dosta dugo traje, ali na kraju psihoterapije ona je uspela samo ako roditeljima oprostimo.“ – kazao je, jednom prilikom, Vladeta Jerotić.
Čak i ako nismo Hrišćani, on kaže da treba da shvatimo da i ti naši roditelji imaju roditelje i da su ponikli iz neke sredine, pa su takvi kakvi su. Ali, moramo li takvi ostati do kraja?
„Sad tu dolazi ona zadatost čoveka. Mi smo dati genetikom, roditeljima i mestom rođenja, ali naglasak je na zadatosti, na našem trudu, radu na sebi. To je onaj proces u kom postajemo nešto što želimo da budemo.“ – kazao je Jerotić i dodao da je na tom putu bitno ono nesvesno što nosimo u sebi.
Kako kaže, put u nesvesno je ono što nas otkriva. A svako dete rađa se sa klicom dobra i klicom zla u sebi. Kod nekog je jača ta klica dobra, a kod drugog, klica lošeg.
„Američki naučnici veruju da su na putu da dokažu da je potencijal da neko postane alkoholičar, narkoman, ubica, samoubica, silovatelj, da bude neveran u braku, zapravo urođen.“ – pričao je Jerotić i objasnio da, kad je on specijalizirao psihijatriju, za alkoholizam se govorilo da nema govora da je nasledan, već da je reč o modelu ponašanja koji sin uči od oca.
Ana Frojd, ćerka Sigmunda Frojda, upravo je govorila o „identifikaciji sa agresorom“, a naš akademik navodio je i primere koji su bliski u našem okruženju, tvrdeći da ćerke vole očeve, kakvi god da su, a da se sinovi s njima najčešće identifikuju.
„Imate tako oca alkoholičara, koji maltretira porodicu, decu, a ćerka, sutra kad se uda, njen muž se takođe pretvori u alkoholičara iako to možda nije bio dok su se zabavljali. Sin takvog oca, dok odrasta, svađa se i bori protiv oca i takvog ponašanja, a onda, kad odraste, prema svom sinu bude takav isti.“ – objasnio je Jerotić, navodeći primer ruskog vladara Staljina, čiji je otac bio alkoholičar koji je maltretirao porodicu.
Ovo, kaže naš akademik, nije pravilo bez izuzetka, ali ta identifikacija sa agresorom je nešto čega moramo biti svesni, da bismo bili spremni da radimo na sebi.
Komentari 0