Neka, ja ću!

„Daj meni“ i “Neka, ja ću to da uradim“- rečenice uz koje odrasli prekidaju dete u onome što na svoj način, nespretno, naopako, pogrešno ….pokušava da uradi.

Nakon tih rečenica sledi demonstracija velikog, moćnog Roditelja koji brzo, spretno, rutinski završi ono što je dete započelo.  Nekada ovom rečenicom čak ne dozvoljavamo detetu ni da započne određenu radnju, jer je mami ili tati  “lakše“ da to urade umesto njega, da se dete ne „muči“. Roditelji će to sigurno uraditi brže i bolje, što nije razlog da se dete odvraća od neke radnje ili je prekida. U sledećoj prilici ono  više ni ne pokušava samo, već  odmah zove roditelja u pomoć. Ako je sposobno, zašto mu davati poruku da nije i do kada tačno mislimo da radimo to umesto njega?  Zašto preuzimamo odgovornost za radnje koje dete treba da obavlja? Zar mama nema gomilu drugih obaveza, sitnih i krupnih poslova, pa se još i time opterećuje?

Šta ovim postupcima činimo? Osim što dajemo detetu poruku da ne verujemo u njegove sposobnosti ( što je već dovoljno loše), lišavamo ga mogućnosti da napreduje, da uvežbava svoju motoriku baratajući nekim predmetom, da uviđa odnose uzroka i posledice, da uvidi gde greši i šta se dešava ako nešto uradi na ovaj ili onaj način.    Upravo to i jeste mesto koje roditelj želi da izbegne, ne želi da gleda kako dete greši, kako se „muči“,  ne želi da vidi rezultate koji nisu baš najbolji.

 

Zašto onda ne bi izbegli sve te neprijatnosti lako, brzo i jednostavno?

Ima više razloga:

  • zato što tako ne doprinosimo razvoju deteta, naprotiv, direktno urušavamo korene njegovog samopouzdanja i samopoštovanja;
  • zato što ćemo se jednog dana zapitati zašto dete, koje više nije dete, a kome smo dali sve što smo mogli i radili za njega sve što smo mislili da treba( čak i umesto njega) ne ostvaruje rezultate u skladu sa svojim sposobnostima, odustaje , nema volje, ne veruje u sebe i svoje sposobnosti.
  • A kako da veruje kada oni najvažniji za njega , oni koji veliki, oni koji „znaju“ šalju poruku da nije sposobno i da ne vredi da pokušava.

Budite strpljivi. Dozvolite detetu da radi sȃmo ono što može.

Ne činite umesto njega ako je ono fizički sposobno da to učini. Ako procenite da dete još uvek ne može samo, a moglo bi uz vašu asistenciju pomozite mu, pridržite, podignite, obezbedite da se ne povredi. Ako je ono što dete želi da uradi daleko iznad njegovih mogućnosti dozvolite mu da učestvuje, postavite ga da bude pomoćnik ili da uradi jedan deo aktivnosti uz Vas. Obavezno pohvalite dete nakon što je prvi put izvelo neku radanju samostalno ili uz Vašu pomoć.

Pohvalite konkretne radnje koje je dete izvodilo da bi dobilo taj rezultat. Na taj način ono uči ne samo kako se nešto radi već prihvata greške i neuspehe kao sastavni deo procesa ovladavanja novim veštinama , uči se strpljanju i istrajnosti, stiče poverenje u sebe, oseća se važno i vredno, na kraju – ponosi se onim što je uradilo, a to je moguće samo uz Vašu podršku i strpljenje, uz  Vašu „dozvolu“ da pokušava i greši, jer ta dozvola daje detetu veoma važnu poruku : „imam poverenje u tebe, znam da ti to možeš, verujem u tebe“.

One su moćne , one daju „vetar u leđa“ i pretvaraju se vrlo brzo u „imam poverenja u sebe, znam da ja to mogu, verujem u sebe“. Imajte na umu da ove poruke (i njima suprotne)ne moraju nikada biti izgovorene i najčešće nisu, a i pored toga se šalju vrlo rano, spontano i jasno i isto se tako i prihvataju, ostaju nesvesne , gaje se, postaju deo ličnosti.

Izvor: Mamin svet

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA