Kažnjavanje dece je normalna stvar

Roditelji su prosto «zatrpani» raznim teorijama vaspitanja. Mnoge od njih zabranjuju ne samo fizičko kažnjavanje, već kažnjavanje dece uopšte. Zbog toga smo pitali dr Zorana Milivojevića šta misli o tome. Da li, kako i kada treba kažnjavati decu?

Dečji nestašluci su normalna stvar, tako da je i kažnjavanje dece normalna stvar: jedna od osnovnih «veština» svakog roditelja. Naime, roditelj je dužan da od deteta zahteva određene stvari koje su dobre za njega i njegov razvoj. Potreba za kažnjavanjem nastaje zbog toga što su detetu mnoge od tih stvari neprijatne. Zbog toga je potrebno da roditelj zahteva od deteta da nešto uradi. Kada ono to direktno ili indirektno odbije, roditelj treba da mu uputi kritiku i da jasno zahteva promenu njegovog ponašanja. Ako dete to odbije, tada mu treba zapretiti kaznom. A zatim ga, ukoliko neće da posluša, treba i kazniti.

Zašto su kazne „nepopularne”?


Za razliku od kritike, koja je apel za promenu ponašanja, kazna je manifestacija roditeljske moći. Roditelji koji odbijaju da kažnjavaju dete – postaju nemoćni roditelji, tako da ubrzo otkriju da dete manipuliše u odnosu sa njima, odnosno da detetova osećanja upravljaju i samim detetom i njima. Nakon izrečene kazne, roditelj mora da istraje u tome (nema nikakvih vanrednih «pomilovanja»).

Kao što je veoma loše da se roditelji odriču svoje moći – pa postaju nemoćni roditelji, tako je loše da roditelji zloupotrebljavaju svoju moć i da postanu previše moćni roditelji – kojih se dete plaši, koji ga gnjave, ili čijeg odbacivanja se dete plaši.

Uprkos svemu navedenom, izraz «kazna» je u poslednjih tridesetak godina postao nepopularan, tako da mnogi stručnjaci izbegavaju da ga koriste. Negde je zamenjen izrazom «posledica» – u smislu da dete svojim negativnim ponašanjem uzrokuje negativnu posledicu po sebe.

Kako kažnjavati decu?


Prvi korak je razumevanje kazne: dete koje odbija da se odrekne određenog ponašanja koje mu je prijatno, kažnjavamo neprijatnošću – da bi odustalo od tog ponašanja. Dakle, kažnjavanje je korišćenje roditeljske moći kako bi se izazvala neprijatnost kod deteta – trebalo bi da ga motiviše da promeni svoje ponašanje. Roditelj poručuje detetu: «Ako ne promeniš svoje ponašanje, ja ću učiniti da ti bude veoma neprijatno».

Postoje tri osnovna načina kažnjavanja:


Telesna kazna: Njen cilj je izazivanje bola kod deteta, a nikako njegovo povređivanje. Moramo da razlikujemo proračunatu upotrebu telesne kazne od nekontrolisanog premlaćivanja deteta – što, svakako, spada u zlostavljanje. Pa ipak, danas se mnogi roditelji odriču ovog načina kažnjavanja, jer – nisu sigurni kako bi socijalni radnik gledao na to što oni udare svoje dete po guzi kada zasluži!?

Frustracija želje: Najrasprostranjeniji oblik kažnjavanja je da se detetu nešto zabrani – što, inače, želi. U tom slučaju, osećanje neprijatnosti dolazi od osećanja osujećene želje kod deteta. Kod ovog načina kažnjavanja je važno da se ne izriču preteške kazne i da se roditelji čvrsto drže one kazne koja je izrečena. Dakle, bez njenog naknadnog ublažavanja.

Naredba aktivnosti: Do ovog načina kažnjavanja dolazi onda kada se od deteta traži da za kaznu nešto uradi. Često je reč o ispravljanju neke štete koju je dete napravilo, ili o nekoj drugoj korisnoj aktivnosti.

Bez obzira na način kažnjavanja, roditelj uvek treba da se uveri da je detetu jasno koje ponašanje je neprihvatljivo, zašto je ono takvo, i kako je trebalo da se ponaša umesto toga.

Poznati psihoterapeut dr Zoran Milivojević, predavač na bečkom Univerzitetu Sigmund Frojd, više od decenije je supervizor rada vaspitača u raznim slovenačkim ustanovama za mlade. Kao rezultat tog rada, razvio je «mercedes model» – koji dovodi u međusobni optimalni odnos tri glavne funkcije vaspitnog rada: postavljanje ciljeva, pohvaljivanje i nagrađivanje, kao i kritiku i kaznu. Model ukazuje na tipične greške u vaspitanju, koje dovode do preterane socijalizacije deteta, njegove razmaženosti, prezaštićivanja, zanemarivanja ili maltretiranja. Inače, dr Milivojević je, zajedno sa timom od pet slovenačkih psihologa i socijalnih pedagoga napisao knjigu Mala knjiga za velike roditelje. Prvi put je objavljena u Ljubljani 2004. godine, a nedavno ju je na našem jeziku objavila izdavačka kuća Psihopolis. Inače, to je jedna od knjiga koju slovenački stručnjaci najčešće preporučuju roditeljima.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA