Krajnici

Da li je istina ili zabluda da će svaka infekcija, ako se operišu krajnici «otići na pluća»?

krajnici-982.jpg

To je predrasuda sa kojom se mi srećemo od onog momenta kada počnemo da se bavimo ovim poslom. Za to nema adekvatnog objašnjenja. Krajnici nisu ti koji mehanički brane pristup donjim respiratornim putevima. Postoje drugi fiziološki mehanizmi i organi koji su za to zaduženi. Vazduh koji ide u pluća, ne ide preko krajnika, izuzev u situaciji kada se diše na usta. Vazduh prilikom disanja na nos, prolazi iza krajnika, pa je krajnje nebitno da li krajnici postoje ili ne, jer ih struja koja ide iz nosa zaobilazi.

KADA TREBA VADITI KRAJNIKE

Kod roditelja uvek postoji dilema ako specijalista za uho, grlo i nos  predloži da dete ide na  operaciju krajnika. Da li to uraditi, ili ne? To se uglavnom dešava zbog straha od operacije, ali i zbog toga što se ne zna dovoljno o njihovoj funkciji i problemu koji eventualno mogu da naprave. Mišljenja su tokom vremena varirala, bili su iznošeni razlozi i za i protiv. Odgovore na neka od ovih pitanja smo potražili od Prof. Dr Ranka Dergenca ORL specijaliste koji se ovim poslom bavi 28 godina.

Kakvu funkciju imaju krajnici u našem organizmu?

Krajnici su u sklopu imunološkog sistema organizma, oni su imunološki organ, vrlo značajan do navršene treće godine života deteta. Do tog perioda  imaju značajnu ulogu u celom odbrambenom sistemu. Kako dete odrasta, imunološki sistem sazreva, a fiziološka uloga krajnika polako opada, da bi drugi organi preuzeli ovu funkciju. Posle desete, petnaeste godine imunološka uloga krajnika više nije od posebnog značaja u smislu odbrane i zaštite. To možemo videti i na njihovog morfološkog izgleda, jer se krajnici od puberteta značajno smanjuju, tako da odrasli ljudi retko imaju velike krajnike. Znači, njihova uloga u organizmu kod odraslih polako gubi značaj.

Kada je neophodno operisati krajnike?

Sve ovo što smo rekli nije potpuno. Naime, postoji mogućnost da krajnici u celoj ovoj priči igraju i negativnu ulogu. Njihova uloga je da štite organizam. Međutim, oni mogu postati  žarište i opasnost što se, na svu sreću, ređe dešava. Najveći broj populacije ima krajnike koji ne predstavljaju problem i samim tim nemaju bilo kakvog uticaja na njihovo zdravstveno stanje. Krajnici se operišu ukoliko postanu opasnost za organizam. To bi značilo da postoji mogućnost da žarište, to jest, upaljeni krajnici,  izazovu komplikacije na udaljenim organima, na primer srcu, zglobovima, bubrezima. Zbog toga moramo da vodimo računa o tome da predvidimo i predupredimo mogućnost stvaranja takve komplikacije. Retko se dešava da su palatinalne tonzile ili takozvani nepčani krajnici toliko veliki da prave detetu mehaničku smetnju sa disanjem. Tako nešto se češće dešava kada je u pitanju treći krajnik. Međutim, usled njihove hipertrofije može da dodje do problema sa disanjem, naročito u snu kada se svi mišići, koji drže i okružuju krajnike, opuste.Onda oni mogu da dovedu do smanjenja prostora za disanje. To se manifestuje zastojem disanja u snu, to jest, kliničkim sindromom koji je poznat kao «sleep apnea» i ima dosta negativne posledice za razvoj deteta. Ovakve situacije su veoma retke, ali postoje. U ovom slučaju su krajnici biološki zdravi, ne dolazi do njihovog hroničnog zapaljenja ili ponavljanih zapaljenja, ali oni svojom veličinom detetu mogu da prave problem. To je jedna od indikacija za ukljanjanje krajnika, njihova prekomerna veličina koja izaziva te posledice. Međutim, krajnike uglavnom vadimo zbog njihovih bioloških neadekvatnosti, to jest, zbog njihovog hroničnog zapaljenja.

Mnogo puta smo čuli da krajnike nikako ne treba vaditi pre navršene treće godine života. Koje su to situacije koje zahtevaju operaciju pre treće godine?

Praktično, takve situacije ne postoje. Izuzetno retko, prekomerna veličina krajnika može da bude toliko izražena da smo prinuđeni da ih vadimo pre navršene treće godine života. Krajnici u svom razvoju maksimalnu veličinu postižu kasnije, posle treće godine života, negde izmedju četvrte i šeste.

Druga varijanta, koja je u današnje vreme više teoretska nego praktična, bi bila ako su krajnici uzrok sepse. Meni su takvi slučajevi poznati samo iz literature u praksi tako nešto nisam sretao. Zbog hroničnog zapaljena, ili čestih akutnih angina, krajnici vrlo retko prave problem pre navršene treće godine života. Do treće godine deca, po pravilu, imaju češći problem sa trećim krajnikom, a tek od treće godine se palatinalnim (nepčanim) krajnicima.

U praktičnom smislu, njihova operacija pre navršene treće godine života, dolazi u obzir veoma retko.

Rekli smo da krajnike ne treba vaditi pre treće godine, da li postoji gornja uzrastna granica za njihovu operaciju?

Krajnici se operišu u onom momentu kada padne imunološka barijera i kada oni postanu žarište u organizmu. Mi ne možemo predvideti koji će to period života biti. To se dešava u svim uzrastima. Naravno da je to češće u mladjem uzrastu. Praktično, ne postoji tačno definisana gornja granica za vađenje krajnika.

Kakva je preporuka za operaciju kod dece koja imaju astmu i bolesne krajnike. Da li se tada preporučuje operacija ili ne?

To pitanje je veoma kompleksno i na njega je nemoguće odogovoriti jednim kratkim i definisanim odgovorom, odnosno, sa da ili ne. Praksa je pokazala da deca koja boluju od bronhijalne astme u nekim slučajevima mogu da imaju pogoršanje posle vađenja krajnika. Međutim, u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za njihovu operaciju, ako dete ima bronhijalnu astmu, uvek se konsultujemo sa pedijatrom-pulmologom koji vodi dete, pa zajednički dolazimo do konačne odluke. Ako postoje vrlo ozbilji razlozi za vađenje krajnika, tada ih svakako treba otkloniti. Međutim, taj problem zahteva timski pristup. U medicini je uvek bolje kada se stvari sagledaju sa više strana. Jer, svi mi uskostručno gledajući problem ne možemo da ga obuhvatimo kompleksno, već samo parcijalno, a to ne daje najbolje razultate.

Iz svega možemo zaključiti da se preporučuje operacija krajnika, ukoliko je problem veliki, a drugi načini lečenja nisu dovoljno efikasni,

Ako se bolest može rešiti i manje invazivnim putem, predlaže se konzervativno lečenje. Krajnja odluka je, naravno, na samom pacijentu ili na roditeljima deteta, a na osnovu saveta lekara

Pin It

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

*