Bakino zlato

Krupne, dubke, zelene oči, mekana kosa prošarana sedim vlasima, uvek uredno nameštena, nežne staričine ruke i sređeni nokti na dugim prstima kojim je milovala moju ruku jednako kao da sam i dalje njena mala Taša… Tako pamtim moju baku. ,,Kučkica babina” moglo je nežno zvučati samo iz njenih usta.

Geografiju sam zavoljela zbog nje. Dok mi je pričala o zemljama u kojima je bila, maštala sam da putujemo zajedno. Na kraju svakog izlaganja bi dodala: ,,Imam najlepši posao na svetu!”, a bila je profesor geografije u Osnovnoj školi i sa jednakom ljubavlju prenosila svoje znanje učenicima koji su je pažljivo slušali. Nisam daleko odmakla od granica bivše nam republike, sem što sam malo provirila u Italiju i Mađarsku. Ali uz bakine priče sam preplivala Plitvička jezera, šetala ulicama Pariza i udisala miris sveže ispečenih kroasana, plovila preko sedam mora i sedam gora… Sve sam to obišla na brodu od maštanja koji mi je ona sagradila.

Pamtim je kako stoji na dugačkom balkonu njene zgrade u Sarajevu. Stoji… i briše suze. Jer odlazimo kući… jer smo tek stigli, ali dani brzo lete pa bi već plakala zbog rastanka, a da se još ni zagrlile nismo. Kao mala bih stala ispod balkona i viknula: ,,Baba, opet plačeš!”, onako detinje, bez razumevanja razloga tih suza koje su se kotrljale niz milo bakino lice.

Kad sam bila već devojka, više me zanimalo skitanje po sarajevskim ulicama nego da sedim sa bakom i dedom i po milioniti put slušam priče iz mog detinjstva. Kako sam rekla ,,Izem vam ručak bez supe!”, ,,Tetka, Tita ti, vidi ledenica!”, kako sam htela espadrile i bila toliko dosadna da mi ih kupe da su ih na kraju i kupili, kako nisam živa htela nositi plisiranu karo suknju koju je ona s ljubavlju sašila, jer sam htela drugačiju…

Spavala sam u dnevnom boravku na razvučenom kauču. Kad bih otvorila oči, baka bi sedela pored mene i obavezno rekla da spavam isto kao kad sam bila beba… sa bradom blago podignutom i poluotvorenim usnama. Nakon čega bi uvek dodala ,,mila moja cura!”, dok je iz pozadine izvirivao već postavljen sto sa komplet sadržajem iz frižidera, spreman za birkanje od strane moje malenkosti, da mi slučajno stomak ne zajauče od gladi kad se nakanim da ustanem. Nakon doručka bi redovno iznosila tortu i nije bilo svrhe raspravljati se sa njom da je za slatkiše rano. Bila sam velika da bi me vagala na vagi u mesari koja je bila otvorena pored kuće na selu u kojoj sam provodila lenja leta… Tada bi nas redovno vagali kad dođemo i pre povratka, da se osiguraju da smo se ,,popravili”. Kad bi baka rekla da divno izgledam, ja bih znala da je vreme za dijetu.

Razbolela se u vreme kada sam bila trudna sa prvim detetom. Zadnji put smo se čule telefonom dva dana pre nego što je njena duša napustila malaksalo telo. Pitam kako je, a ona napregnutim glasom odgovara: ,,Odlično! Bolje! A ti, zlato babino, kako si? Čuvaš li se? Nemoj da nazebeš! Jedi nešto!”, kao kad sam bila dete. Ubeđujem je da jedem kao ala, što nisam slagala, te da se oblačim toplo i da mi ništa ne fali. I to je bilo to. Nikada više nisam čula njen glas. Ni ono ,,kučkice babina”… osim u svojoj glavi i grlu kad se stegne pridržavajući tople suze.

Noć pre nego što će otići skinula je svoj zlatni prsten sa crvenim rubinom… Pogledala je dedu i tiho rekla: ,,Milane, daj ovo Tanjinoj ćerki”. On se naljutio, rekao joj da ne budali i da će ga sama dati, a uostalom, otkud ona zna da je dete žensko?! ,,Znam… žensko je. Ja umirem, a ti daj detetu prsten”.

Prsten držim u kutijici. Zlatan, iskrivljen od dugogodišnjeg nošenja, ulubljen od stiska vremena. U njemu mi fali samo bakina ruka. Nisam se usudila staviti ga na svoj prst. Nije meni namijenjen, već mom detetu. Nisam joj ga pokazala. Dobiće ga onda kada budem sigurna da će ceniti njegovu vrednost i ruke koje su ga nosile.

Imala je nepune četri godine kada je saznala da je vlasnica divnog starog prstena. Ispričala sam joj pred spavanje, jedne tople letnje večeri kada se od sparine jedva disalo, a od zvuka žednih zrikavaca jedva dolazilo do sopstvenih misli. Mirno mi je rekla: ,,Znam mama”, ,,Kako znaš? Koje je boje prsten?”, ,,Crvene, pa šta ti je mama?!”, ,,Pa ko ti je to rekao?”, ,,Pa baba Kosa”, izgovorivši nešto što mi je u momentu izgledalo nemoguće… Pomazila sam je po glavi, zbunjena razgovorom, setivši se onoga da čiste dečije duše mogu svašta da vide.

Danas bih sve dala da još jednom čujem priču iz mog detinjstva, odslušanu milion puta. Slušala bih pažljivo da upijem svaki glas… Smejala bih se zajedno sa njenim zvonkim: ,,A-haaa!”… Sve na svetu bih dala da još jednom osetim nežnu staričinu kožu na svojim dlanovima dok me miluje… da je vidim kako maše sa balkona lica mokrog od suza. Da joj uredim mekanu kosu i posmatram kako stavlja crveni ruž i lakira svoje nokte. Da slušam opet priče iz dalekih zemalja u koje nikada neću kročiti. Sve mi to nedostaje. I sve bi dala za još jedan dan sa njom… da osetim na licu hladnoću starog zlatnog prstena što nežno okovaše toplu ruku i prste koje su ga nosile… ruku koja me miluje.

Napisala: Tatjana Kuljača, autor bloga Mamizam

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA