Foto: Pixabay
Poteškoće u učenju mogu da otežavaju usvajanje osnovnih akademskih veština kao što su čitanje, pisanje i matematičke radnje ili čak i onih složenijih kognitivnih poput organizacije, planiranja vremena, apstraktnog razmišljanja, dugoročnog i kratkoročnog pamćenja i pažnje. Iz tog razloga poteškoće u učenju mogu da ostave posledice ne samo na akademski već i na društveni život pojedinca (odnos sa članovima porodice, prijateljima i kolegama na poslu).
Važno je da se na vreme otkrije da li dete ima poteškoće u učenju i savladavanju gradiva, kako bi dobilo potrebnu pomoć i podršku, što dovodi do ne samo boljeg uspeha u školi već i u životu.
1. Rani znaci upozorenja mogu da prođu neopaženo
Roditelji ne mogu da spreče poteškoće u učenju kod svojih mališana, smatraju stručnjaci, jer su predispozicije za njihovu pojavu prisutne i pre rođenja deteta (nasledni faktor) ili je fetus tokom trudnoće bio izložen toksinima kao što je olovo.
Znaci poteškoća u učenju mogu da se ispolje u predškolskom uzrastu, iako ih je u tom periodu lako prevideti, s obzirom na to da deca uče nove stvari tempom kojim njima odgovara i prolaze kroz različite faze razvoja. S druge strane, mnogi mališani s poteškoćama u učenju imaju problem s jednostavnim rimama i pesmicama, brojanjem, prepoznavanjem slova i dana u nedelji, izgovaranjem novih reči i pamćenjem rutinskih, svakodnevnih radnji kao što je zakopčavanje jakne.
Roditelji moraju da se oslone na ono što im instinkt govori, jer svoju decu poznaju bolje nego bilo ko drugi. Čim posumnjate da vaše dete ima problem sa učenjem, porazgovarajte s njegovim nastavnikom i neka dete obavi potrebno testiranje. Što se smetnja u učenju ranije identifikuje, to dete može pre da dobije pomoć od strane škole ili dodatno angažovanog specijaliste.
2. Poteškoće u učenju nemaju nikakve veze sa inteligencijom
Deca sa poteškoćama u učenju neopravdano su etiketirana kao glupa ili lenja, iako su mnoga od njih zapravo natprosečno inteligentna. Kada dete ima poteškoće u učenju, to znači da ono može da uči ali na drugačiji način, čemu moraju da se prilagode i nastavnici i roditelji kako bi dete ostvarilo svoj potencijal i napredovalo.
Skenerski snimci mozga pokazuju da disleksična deca uglavnom koriste desnu stranu mozga kada čitaju, umesto levu, koja kontroliše sposobnost govora, čitanja i pisanja. Kada deca dešifruju reči, informacija mora duže da putuje (zdesna nalevo) pre nego što mogu da je razumeju. To je delimično razlog zbog čega disleksični mališani sporije čitaju. Dete koje pati od ovog poremećaja uglavnom zastaje pre nego što pročita reč, ponavlja prvo slovo više puta, „secka“ višesložne reči na slogove, odvojeno čita reč po reč i ne poštuje znake interpunkcije. Pojedina disleksična deca mogu čak da „protrče“ kroz dugačke reči ali se muče sa izgovaranjem kratkih kao što su „na“ ili „za“.
Razlike u načinu na koji mozak funkcioniše mogu da utiču na još jedan vid poteškoća u učenju poznat kao poremećaj slušnog procesuiranja (PSP). Ovaj poremećaj obuhvata skup simptoma koji se javljaju kod osoba urednog sluha, ali koje imaju poteškoće slušanja zbog načina na koji mozak obrađuje slušne informacije. Čak i najjednostavnije instrukcije ova deca teško dešifruju, posebno kada učionica postane previše bučna.
3. Poteškoće u učenju utiču na život u učionici i van nje
Poteškoće u učenju ne nestaju nekom magijom kada školsko zvono oglasi kraj poslednjeg časa. Deca koja čitav dan imaju poteškoće da isprate nastavu u školi mogu agresivno da se ponašaju kod kuće, budu nervozna ili da se povlače u sebe. Ukoliko ne uspevaju da ostanu organizovana na času, isti problem će nastaviti da ih prati i kada prekorače kućni prag.
Deci sa poteškoćama u učenju može da bude teško da zapamte svakodnevne radnje, kao što je vezivanje pertli. Zbog toga neki roditelji mališanima daju „uraditi“ listu za sledeće jutro koja obuhvata radnje koje većina dece izvršava automatski, poput „obuj se“, i to tako da dete svaki put ponovi šta treba da uradi pre nego što izvede samu radnju. Lista je prikazana u vidu tabele tako da mališan može lakše da prati i sam uradi ono što se od njega traži.
Vaša očekivanja treba da budu realistična kada je reč o stvarima koje za dete predstavljaju izazov. Ipak, od deteta možete više da očekujete ukoliko ono pokaže snagu i volju da se izbori s problemom. To je još jedan od načina da podstaknete njegovo samopouzdanje.
Komentari 0