Tata će dobiti novo dete

Pročitah nedavno sledeću misao:

Pokušaj da se oslobodiš predstave o životu kako si ga zamišljala, počni da živiš i uživaš u sadašnjem trenutku, kakav god taj trenutak bio.

Dobro zvuči.

Kao i svakoga jutra u prethodnih sedam godina, budim se pre sedam. Budilnik na telefonu podešen je da zvoni dva puta, za svaki slučaj.
Ne smem da kasnim na posao (bar ne previše).
Đak prvak ne sme da kasni u školu.
Ulećem u kuhinju, na brzinu spremam ćerki doručak. Hleb i nešto, štagod.
Desnom rukom pokušavam da se našminkam, treba da ostavim utisak raspoložene i sposobne singl mame kojoj je sve potaman. Levom se oblačim.
Ponavljam u etar kao papagaj: da li si se obukla, da li si sve pojela, da li si se umila…?
Dete ne odgovara, gleda crtani i pokušava da se razbudi.

Setim se saveta iskusne drugarice: “u školi ništa ne kukaj, sve je super, sve je dobro. Niko ne voli tuđe komplikovane priče.”
Na poslu… realno nikoga nije briga, a što bi. Mogu ja da ispričam svoje nebuloze, nije to nikakva tajna. Ali moj život može samo da bude izvor ogovaranja u pauzama.
Realno, moja razmišljanja može da razume – samo drugi samohrani roditelj.

Navlačim na brzinu takozvanu poslovnu odeću. Pantalone, bluzu, patike. Srećom pa su sada patike deo biznis “casual” opreme, ne moram da se kršim na štiklama dok vučem dete, njen deset kila težak ranac i kesu sa đubretom u pravcu škole.
Đubre ne nosim ni u školu ni na posao, kontejner nam je usput. Vidim i druge roditelje sa svojim kesama, makar me je manje blam zbog toga.

Dok pokušavam da izvedem elegantan izlazak u brišućem letu, saplićem se o svoju majku kojoj je vreme između pola osam i osam ujutru idealno za muvanje po uskom hodniku.
Dok mi je otac bio živ a ja bez deteta, on je bio prvi u kupatilu. Penzioneri uvek imaju važna posla u to vreme.
Sada je funkciju preuzela moja majka. I ne vredi. Ne razume zašto sam nervozna i iritirana. Ne razume u čemu je problem, ne razume zašto mi ne prija da joj polažem račune i zašto ne treba da bude u toaletu/kupatilu/hodniku baš u tih deset minuta kada nam je fotofiniš polaska u školu/na posao. Baka se ljuti, dan započinjemo svađom.

Spuštam se sa trećeg sprata niz stepenice (nema lifta). U daljini čujem školsko zvono. Dete mi usput zagleda suvo lišće, ona bi da započne kolekciju. Imamo fore još tačno sedam minuta. Što bi trebalo da je dovoljno ako odustanemo od sakupljanja lišća.

Ubacujem đubre u kontejner i pogledom pratim svoju devojčicu u teget jakni sa roze đačkom torbom na leđima.
Ima torbu, odnosno tašnu, a ne ranac kao druga deca. Nasledila ju je od kumine ćerke. Žive u inostranstvu i stalno mi šalju gomilu odeće i drugih korisnih stvari. Mojoj ćerki se torba ne dopada, ona bi ranac, kao i druga deca. Klinci ne vole da se razlikuju. Sve devojčice imaju dugu kosu, pletenice, kikice. Moja ima kratku kosu. Isterala sam svoje, ali moraću da je pustim da utone u masu.

Valjda će jednog dana shvatiti da je važno razlikovati se, biti svoj.

Kupiću joj ranac kako se ne bi razlikovala. Htela sam da uštedim, no shvatam da je to bitno za njeno samopouzdanje i integraciju. Dobiće ranac, nek ide život. Samo da mi je dete srećno, pa makar i zbog ranca.

Trčim do auta. Usput nervozno čačkam svoje prste. Osećam kako su mi nokti hrapavi. Već danima hoću da ih isturpijam, ali ne mogu da se sastavim da nađem turpiju. Tu je negde, valjda. To ću večeras. Možda, ako se setim da je potražim.

Kasnim na posao. Ulećem u kancelariju, zevam. Uzimam kafu i zauzimam položaj “mnogo sam u gužvi ništa me ne pitaj”. Najradije bih otišla negde daleko. Ali ne mogu. Iz ove kože se ne može.
Ispijam kafu za kafom, pomaže za koncentraciju. Boli me želudac, previše kafe.
Koleginice me zagledaju ljubopitljivo. Znaju za moju komplikovanu porodičnu situaciju. Pitaju: “i, šta ima novo…?”