O autoru / Biografija


Uvek aktivna. Volim da učim i dičim se činjenicom da sam promenila nekoliko profesija, od marketinga i društvenih mreža preko prevođenja knjiga sa francuskog jezika. Samohrana majka devojčice koju sam dobila u godinama kada joj se više nisam nadala. U 2017. sam pokrenula sopstveni sajt, koji sam sama osmislila i napravila. Pišem o svom iskustvu kao samohrane majke, odnosno supermame, o situacijama na koje nailazim i o raznim temama koje nisu specifične samo za supermame već i za druge majke koje decu podižu u zajednici.

Život kao partija šaha

Kad malo razmislim, život mi dođe kao beskonačna partija šaha. Uhvatim sebe kako stalno povlačim neke poteze, premeravam, odmeravam. Ako uradim ovo, onda će se desiti ono a ja moram da pazim na ono što će da se desi ako ne uradim to što sam trebala da ura...

Roditelji su odgovorni za sve

Odgovornost je na nama. Svesno ili ne, mi deci zadajemo ciljeve, postavljamo kriterijume. Moji su izgleda previsoki. A opet, u savremenom društvu se od svih očekuje u najmanju ruku diploma univerziteta. Šta kažem, diploma? Master, diploma je ništa. Znanje...

Ja i dalje hodam po žici

U ono malo slobodnog vremena što ugrabim tu i tamo, gledam tv serije. Rado bih čitala, imam gomilu knjiga koje strpljivo čekaju na red. Ali kad sam umorna, kad me bole oči, lakše mi je da kliknem na plej i da se opustim uz pokretne slike.

Šta želim da moja ćerka od mene nauči

U šali često kažem, moja majka je sastavila zakone za svašta nešto. Gde se kupuju kore za gibanicu, u kom se tiganju prže jaja, koji je hleb najbolji ili kako se pegla odeća. Postupim li mimo „zakona“, teško meni, sledi pridika i ljutnja.

Srećna nam nova školska godina

Namerno ovaj tekst pišem i objavljujem nekoliko dana nakon početka školske godine. Svi su se već izređali, pri tome koji god sam članak počela da čitam, svuda ista zašećerena priča: lalala lalala, srećan početak, i sve zaslađeno bajkama o školovanju, drug...

Respect za supermame

Juče sam u tržnom centru videla ženu sa petoro dece. Stvarno. Petoro. Imala je četrdesetak, najstarije dete možda deset, pa troje mlađih, a pod rukom je nosila bebu, kao da je vekna hleba.

Bucibucigiligili

Sedim pre neko veče sa koleginicom, pričamo o svemu i svačemu. Devojka je znatno mlađa od mene, nema još ni trideset. Ima momka, uskoro će početi da žive zajedno. Zadovoljna je sobom, svojim životom uopšte. Kaže da ne želi da ima decu.

Zdravlje je jedino važno

Kako smo ponekad, često, prečesto, nesvesni šta je u životu bitno, a šta totalno sporedno! Brinemo o glupostima, bavimo se glupostima, sekiramo se zbog trivijalnosti. A onda nas život tresne po glavi i ne znamo gde se nalazimo.

Preplivati put

Kako se ljudi uopšte odlučuju da dobiju decu? Kako, i zašto?