Volela bih da sam zabavna majka

Odavno nisam plakala, ali eto, pre neki dan jesam. Prvih godina ovog mog roditeljskog puta, često mi se dešavalo da se isplačem. Nisam planirala da postanem samohrani roditelj, nije mi životni san bio da dete podižem sama.

Desilo se, i teško mi je palo. Razočarala sam se u ljude, u ljubav, u sebe. Plakala sam umesto da se radujem što imam bebu, a to je bilo žalosno.

Plakala bih često, pa sve manje i manje; s vremenom sam prestala. Da li sam se navikla na situaciju, oguglala, da li sam sazrela, da li… možda sam shvatila da nisam lepa kada plačem, a sve žene žele da izgledaju lepo.

Kad sami obavljate zahtevan roditeljski posao, najčešće ne znate gde udarate. Od najobičnije logistike preko nabavki, pranja, peglanja, brisanja guze i kupanja, odvođenja i dovođenja u školu, na razne časove, na rođendane ili kod drugarica – svaki zadatak je vaš. Odlazak kod lekara, popravka i registracija auta, plaćanje računa…
Kad poželite da se ispružite i odmorite, ili da radite nešto za sebe, ne može.
Nema delegiranja, jer – nema kome. Glava non stop nešto misli a ruke su zauzete od jutra do mraka.

Samim majkama je ponekad teško da budu zabavne. A deca vole zabavu.
Meni je često teško da spontano budem nasmejana i zabavna. A moja ćerka, baš kao i druga deca, voli da je neko zabavlja. Pa se trudim, iz petnih žila se trudim da se smejem, da nju nasmejem.

Često strepim da mi se uloga svodi na uterivanje reda, zdravlja (jedi, da li si sve pojela, hajde na spavanje vreme je ne ne može još jedan crtani kasno je…) i podsećanje na obaveze (da li si oprala zube, uradila domaći, oprala ruke, pospremila igračke…).
A to uopšte nije zabavno.

Portali o roditeljstvu, psiholozi, razni koučevi, svi oni daju prepametne savete koje ne možemo da sledimo.
Odvojite vreme za sebe – pokušavam.
Potražite pomoć prijatelja – imaju oni dovoljno svojih obaveza…. Samo čekam da mi neko kaže, “pa znala si šta te čeka, to što si tražila to si i dobila”. U stvari ne čekam, i to mi se dešavalo.

Kako da zabavite decu – teorija je jedno, a praksa preumorne majke nešto sasvim drugačije.

Oduvek sam želela da crtam, a pošto u mom detetu čuči potencijalna umetnica, povremeno uveče izvadim papir i bojice, smestimo se u trpezariju i svaka stvara šta ume i može. Ona crta neke svoje bajke, ja se glasno oduševljavam i bodrim je. Uzvraća mi kompliment tako što hvali moje nevešte pokušaje – baš ti je lep taj cvet, mama, ili mnogo mi se sviđa ta šolja sa kafom, stvarno odlično crtaš… (što je daleko od istine ali uživam u tom njenom imitiranju moje roditeljske podrške).
Ipak, ima dana kada mi se čini da nisam na visini zadatka, da ne mogu da ispunim sva očekivanja, sve što želim da postignem i sve što moje dete od mene treba da dobije.

Odavno nisam plakala, ali nedavno nisam mogla da se uzdržim. Rasplakala sam se, i to pred njom.
Htela je da vozi bicikl. Htela je da vozi sa ocem, obećao je da će doći ali ga nije bilo. Jedino što sam u zamenu mogla da joj ponudim bilo je da izađemo nas dve, ona će voziti a ja ću cupkati za njom. Moj bicikl se odavno raspao, a zbog povrede leđa jedva mogu i da šetam, dok je okretanje pedala do daljnjeg nemoguća misija.
Zaplakala se, nije htela samnom, htela je sa ocem, baš kao njena najbolja drugarica.

Vole deca očeve, makar i morali da čekaju na red za pažnju, makar ih i ne viđali kad god požele.
Voli moja ćerka i mene, ali tog jutra nije htela samnom, a ja sam se osetila kao da me je odbacila, odgurnula.

Zaplakala sam se, pokušala sam da joj objasnim zašto, nije razumela; pomislila je da plačem jer ne mogu na bicikl a volela bih. Biće da još uvek nije u stanju da oseti koliko me je ta njena reakcija povredila – a valjda i ne treba da shvati, valjda nisam smela da plačem pred njom, bilo je to jače od mene.

U njenim godinama deca ne mogu da vrednuju trud i ljubav koju dobijaju 24 sata dnevno, uzimaju zdravo za gotovo sve što dobijaju, sve što im rođenjem pripada i što im dajemo.
Moja Marina je pokušala da me uteši – shvatiće kad odraste, ne brini, i moji su shvatili.

Zapravo ne znam da li želim da shvati sve ono što sada ne može, da li želim da ikada čuje moje neizgovorene reči.

Možda je za nju bolje da i nadalje, zauvek živi u tom mehuru koji sam za nju stvorila, na oblaku gde je sve šareno i lepo, u gnezdu gde je ona ptiče a ja mama ptica koja prinosi, donosi, teši i bodri.
Ne znam.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA