Pre mesec dana napokon sam rasklopila ćerkin krevetac. Osam godina je stajao u mojoj sobi, tik do mog kreveta. Osam godina sam spavala na desnom boku, okrenuta ka tom bebećem krevecu. Za svaki slučaj. Da je čujem ako se promeškolji, ako zaplače.
Da pružim ruku, da je dotaknem. Odlazila je ona iz njega, vraćala se. Dolazila je u moj krevet. U jednom trenutku se zvanično “preselila” u svoju sobu.
Kad bih drugim roditeljima ispričala da dete spava sa mnom, i to veliko dete, zgražavali bi se. Ona mora da se osamostali. Ona mora da se navikne na sopstveni prostor. Sve je to bilo ok, ali najiskrenije, jedini razlog da poželim da se iseli iz moje sobe bila je moja potreba da se naspavam.
Eto, iselila se, a sada više i nema gde da se vrati. Krevetac je sklopljen, odjednom mi je spavaća soba ponovo velika.
A moje noći postale su usamljene.
21h. Ispratila sam je u njenu sobu, legla je, pokrila sam je. Još jedan poljubac pred spavanje, grlimo se. Naši mali rituali. Traži da ostanem sa njom dok ne zaspi. Izvlačim se, umorna sam, moram da se istuširam, spremim stvari za sutradan, operem sudove.
Zaspala je. Muvam se po stanu, spremam veš mašinu, sklanjam, pospremam, peglam. Muvam se.
Kažu, kad dete zaspi, tvoje vreme dolazi, slobodna si da radiš šta želiš.
Važi.
Uključujem televizor, menjam kanal sa crtaća na bilo kakav informativni program. Ne gledam, ne slušam, samo želim da za promenu čujem monotoni zvuk glasova odraslih, dojadili su mi Sunđer Bob, Tandermen i ostale družine.
Uključujem televizor, istovremeno na tabletu puštam neku seriju. Biram među započetim knjigama. Pokušavam da to “moje vreme” iskoristim do kraja.
Ne ide. Puna glava informacija, utisaka, misli.
Isključujem televizor, tablet, utišavam telefon.
Uzimam knjigu, pokušavam da čitam, ne ide. Oči su mi preumorne. Isključujem svetlo.
Obilazim ćerku, spava kao jagnje.
“Moje vreme” je prošlo kako je prošlo, moram da spavam.
Dva ujutru.
Budim se iz sna u kome sam sastavljala i ispravljala zadatke iz matematike; opsesija me ni noću ne napušta. Kažu, ocene nisu važne, važno je da nauči. Da, ali loša ocena će automatski značiti da nije razumela, da nije naučila.
Tri ujutru.
Ponovo noćna mora, ovog puta sam rešavala poslovne izveštaje. Kažu, preopterećena si. Ma ne, čini vam se. Kažu, ne možeš više tako, opusti se, biće sve u redu. Dogovoreno. I dalje sam budna, sad je pravi trenutak da smislim strategiju za novi projekat na kome radim.
Četiri ujutru.
Budi me zvuk lupkanja papuča po hodniku, zar je već jutro? Deda mraz joj je doneo prelepe “Snupi” papuče. Ali broj veće, pogrešio je, tako da se izdaleka čuje kada dolazi, vuče noge dok hoda.
Uleće mi u krevet, sanjala je da je igračke napadaju. Što me ne bi čudilo s obzirom na to koliko ih ima. Gura hladna stopala ispod mojih nogu. Pokrivam je.
Osećam neki čudan miris, shvatam da bazdi na dečiji parfem koji je dobila za rođendan. Zašto se pred spavanje poprskala tom smrdljivom tečnošću – to samo ona zna.
Otvaram vrata od terase, vraćam se u krevet, okrećem se na drugu stranu. Mala ruka zavlači se ispod mog boka. Ima ona taj običaj, dok spava voli da zavlači ruke, ispod jastuka, plišanog mede… ili mene.
Šest ujutru, sviće.
Na susednom jastuku čupava glava se pomera. Čujem glasić koji se žali: “mama, ne mogu više da spavam… jel mogu da gledam crtane?”
Dobro, bar je tražila dozvolu.
Pokušavam da odspavam još malo dok se u pozadini čuju glasovi Barbi i njenih sestara.
Dakle da, krevetac sam sklonila. Ćerka mi je prešla u svoju sobu, a kod mene redovno gostuje.
Mrtva sam neispavana.
Nema veze. Ništa nije lepše od mojih nemirnih noći, bata dečijih koraka, golih nogu pod mojima, jorgana koji delimo iako je premali za obe.
Krevetac je sklonjen, nakon osam godina dobila sam svoju sobu nazad. Jesam li se preporodila? Ne baš. Ima tako nekih noći, kada čak razmišljam da odem u njenu sobu i da se zavučem pored nje, da se stisnem uz tu veliku bebu koja mi je promenila život.
