Život je posao, i to ozbiljan

Starenje je teško. Ne prija. Meni ne prija. U glavi sam ok, dapače, žalim što pre dvadeset godina nisam imala ovu pamet, ko zna kako bih sada živela.

Ali.

Promenila sam se. Ustuknem svaki put kada naiđem na neku svoju sliku iz mladosti. Bila sam sveža. Nisam imala bore, a konture lica su mi bile čvrste. Imala sam ohoho kilograma manje. Sada mi dan počinje hidratantnom kremom i tenom, a noć skidanjem šminke i antiridom.

Eto, starim, i neću da se pravim da mi prija.

Često nailazim na tekstove kojima se žene ubeđuju da ne treba da mare za svoje godine. Kao, ne treba da nam budu bitne. Treba da prihvatimo i volimo sebe, nije važno kako izgledamo ili kako se osećamo. Uživamo u borama i višku kilograma, ponosimo se njima, tri put ura za život!

Svaki put se iznerviram.

Ne dopada mi se taj način razmišljanja, i ne prihvatam ga.

Nije reč o sujeti. Nije reč o neprihvatanju sebe ili realnosti.

Stvar je u tome što sam naučila i navikla da u životu za sve moraš da se borim. Tako je, život nije bajka, nije ružičasta priča sa srećnim krajem.

Život – to je posao, ozbiljan posao.

U svom životu sam do sada prošla sito i rešeto. I ljubav, i izdaju. I rođenje, i smrt. I lepo i ružno. Iz svih tih situacija – a posebno iz teških, nešto sam naučila:

Niko ne voli da sluša o tuđim problemima. Niko ne želi da se bavi tuđim – vašim problemima.
Niko vam neće reći bravo što izgledate loše ali se jelte ponosite time.
U dvadeset i prvom veku, veku digitalnog, društvenih mreža i virtuelnog, forma je bitna.

I to je tako, složili se mi ili ne.

Možemo da preziremo formu, možemo da se ponosimo borama ili kilogramima. Možemo da zanemarimo farbanje izrastka, da odbijamo da se šminkamo. Možemo tako da izađemo na ulicu i da pričamo da nas nije briga. Ali to nije pametno. A pogotovu to ne bih preporučila majkama koje decu podižu same.

Ja sam samostalna i nezavisna. Volim i trudim se da izgledam dobro, pre svega jer se tako osećam bolje. Bore su tu, sede vlasi takođe, ali ne pada mi na pamet da ih pokazujem ili ističem.

Samohrane majke moraju da ulažu dodatni trud u svemu što rade.

Ne možemo da se uspavamo i zakasnimo na posao – jer pre toga moramo decu da odvedemo u školu.
Ne možemo da se razbolimo, jer ko će da nas gleda, i ko će da gleda našu decu?
Ne možemo da imamo loš dan, jer svi naši dani moraju biti dobri – zbog naše dece.
Na sve moramo da mislimo, jer ko bi drugi? Na nabavku, na zadatke, na obaveze, na rođendanske poklone.
Mi ne možemo sebi da priuštimo luksuz da se zavalimo u fotelju, zamolimo za kafu (koga?) i predahnemo dok neko drugi radi po kući umesto nas.

Mi smo isprogramirane da guramo i zapinjemo, i tako u nedogled.

Pored svega toga, treba da izgledamo dobro jer nam se ne oprašta ništa, pa ni forma.

Život je posao. Ljudi su surovi. Nikoga realno nije mnogo briga za druge.

To je tako, i što pre to shvatimo, lakše će nam biti da savladamo prepreke i sebi i svojoj deci obezbedimo pristojan život.

Nisam cinična. Samo sam realna i na žalost iskusna.

Stoga, sledeći put kada vas bude mrzelo da odete kod frizera – nemojte da vas mrzi.

Sledeći put kada budete u iskušenju da iz kuće izađete u prirodnom izdanju, jer prirodno je najlepše – dobro razmislite.

Sledeći put kada budete poželele da se uveče dobro najedete – nemojte.

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA