Šta sam mislila a… šta je realno…

Sećam se kraja jednog prijateljstva. Ili početka kraja. Sedele smo na Adi, Doda je imala nešto više od dve godine. Sele smo u kafić sa igralištem a očekivali da ona sedi mirna sa nama. Naravno nemoguća misija nasuprot tome što je meni trebao predah....

Život je posao, i to ozbiljan

Starenje je teško. Ne prija. Meni ne prija. U glavi sam ok, dapače, žalim što pre dvadeset godina nisam imala ovu pamet, ko zna kako bih sada živela.

Šta ako ne možemo deci da priuštimo sve

Da li sva deca traže i očekuju poklone, ili sam samo ja moju ćerku navikla na to? Da li je moja bolećivost posledica privatne situacije, odnosno činjenice da je podižem sama?