Tri vikenda bez nje

Nadala sam se ratnici, a rodila sam umetnicu, osetljivu i nesigurnu u sebe. Složila sam smiren izraz lica i potrudila se da je ubedim da će sve biti u redu, da joj niko neće ništa zameriti šta god bude odlučila.

Nisam vernik. Ne obeležavam verske praznike, ne držim se tradicija. Smatram da svako ima pravo da veruje u šta god želi – ili da ne veruje. Moja ćerka je od malena čula za Božić i Uskrs; doduše ta dva praznika uglavnom meša, ali Uskrs je povezala sa jajima tako da sam, htela ne htela, morala da kupim nekoliko pakovanja i prionem na posao. Sreća moja te sam rodila umetnicu, tako da ih je ove godine sama iscrtala, na meni je samo bilo da ih skuvam.

A onda je otišla kod oca i ponela najlepše jaje na poklon.

Sreća moja što mi taj Uskrs ne znači ništa. Moja kuma je deci pričala o zeki koji donosi poklone, a meni je to uvek zvučalo kao totalna besmislica. Folklor ume da bude zabavan, ali racionalni deo moje ličnosti uvek je odbijao da detetu kupuje poklone u ime nekakvog zeke. Mislim da je deda mraz sasvim dovoljan.

Sreća moja što ne polažem ni na Uskrs, ni na jaja, ni na jagnjetinu. Jer eto, ova tri praznična dana, ova tri dana tokom kojih smo zatvoreni zbog virusa, ja provodim sama. U stvari ne samo ova tri dana, ovaj vikend je treći da sam bez nje.

Živimo u prostranom stanu, tu je i terasa. Ali po ovom divnom prolećnom vremenu bila mi je grehota da ćerku držim kod sebe u zatvorenom prostoru – ili na terasi, dok joj otac živi u kući sa dvorištem.

Ne možete unapred znati kakva će vam biti deca. Drčna, stidljiva, osetljiva, ratoborna, zrela, pametna, svojeglava…

Nadala sam se matematičarki, dobila sam umetnicu.

Nadala sam se ratnici, dobila sam milu, osetljivu dušicu koja želi da ugodi svima.

Pitala sam je šta bi radije, da bude sa mnom u stanu, ili kod oca u kući i dvorištu. Bilo mi je jasno šta je za nju najbolje, a za mene najteže.

Još uvek je mala da bi sama donosila odluke, ali ovu sam prepustila njoj. Tri vikenda sa majkom, ili tri vikenda sa ocem.

Žalosno je, strašno je što malo dete, bilo koje dete, biva primorano da se odvoji od jednog roditelja da bi provelo vreme sa drugim. Deca imaju prirodnu potrebu da se osećaju sigurno, zaštićeno u porodičnoj zajednici.

Moja ćerka od rođenja živi samnom, recimo da je navikla da ide od jednog do drugog roditelja. To ne znači da u tome uživa, naprotiv. No život nekako ide dalje, a ja mogu samo da se iz sve snage trudim da ona nikada ne oseti stres ili gorčinu zato što odrasta na ovakav način.

Nadala sam se ratnici, a rodila sam umetnicu, osetljivu i nesigurnu u sebe. Složila sam smiren izraz lica i potrudila se da je ubedim da će sve biti u redu, da joj niko neće ništa zameriti šta god bude odlučila.

I odlučila je, pogledala me pravo u oči i rekla, “idem kod tate”. Klimnula sam glavom, pravila se da sam zadovoljna, i to je bilo to.

Zvuči razumno, zvuči racionalno, i jeste.

Zvuči jednostavno, ali nije.

Tri vikenda za spremanje kuće i prebiranje po uspomenama. Sređivanje ormana, trijaža dečije odeće, ovo je malo, ovo ide dalje, ovo će tek da nosi. Susret sa potisnutim uspomenama. Planovi za buduće dane, planovi sa samom sobom jer – koliko li će još biti ovakvih vikenda?

Tri vikenda sa sopstvenim mislima.

Tri vikenda bez nje.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA