Sutra je novi dan

Evo četvrti mesec kako školski dani teku. Naš život se polako uobličava. Uspostavili smo neke rutine, nisu uvek najbolje, ima lakših i težih dana, no sve u svemu – mislim da smo na dobrom putu.

Ujutru, klasika, teram ćerku da doručkuje dok se jednom rukom šminkam, a drugom joj pakujem užinu. Na kraju je ona spremna pre mene, pa navlačim bilo šta, grabim tašnu i njenu torbu i trk do škole.

Kasnim na posao, nadam se da mogu nekako da se ušunjam neopaženo. U principu ne bi trebalo da bude problema, ali ako kasnim, moram da ostanem duže. Tjah.

Kraj radnog vremena. Hvatam zalet do kuće. Utorkom i četvrtkom mi ćerku uzima bebisiterka. Tim danima ona ide na engleski, pa sam procenila da je dobro da kući dođe malo ranije, kako bi se odmorila i bila orna za novu turu učenja.

Stižem kući nešto pre 17h, siterka odlazi. Sada bih možda mogla malo da odmorim, da sklopim oči bar petnaest minuta. Ne može. Dete mi je rešilo da se igra škole: ona je učiteljica a ja đak. Sva važna i stroga ispisuje „zadatke“ na tabli u svojoj sobi. Rezignirana sedim na „lejzi begu“, bolna leđa su mi naslonjena na njen krevet. Lepo je to, u suštini. Ona se primila pa glumi strogoću, a ja se pravim da ne umem da saberem tri plus dva. Jedini problem je što mi je potrebna pauza, a to se očigledno neće desiti. Igram igru i usput pijuckam kafu koju sam spustila na pod. Povremeno pokušavam da čitam vesti na telefonu („ne mama, na času su mobilni telefoni zabranjeni!“).

Sati i po kasnije, izlećemo iz kuće i trčimo na engleski. Školica je blizu, zato sam je i odabrala. Kad je vreme lepo, mogu da prošetam ili obavim neku nabavku. Hladno je, ništa od toga, vraćam se kući. Imam 40 minuta da pospremim ili štagod. Radim štagod, odnosno nasumice sklanjam razbacane stvari i proveravam školske knjige i sveske.

Zatim trk po dete. Pa večera. Dok ona žvaće topli sendvič, ja radim domaći koji mi je zadala „stroga učiteljica“. Nakon večere tuširanje, malo televizije i spavanjac.

Devet sati uveče, evo tačno 14 sati kako sam na nogama. Nisam stala od sedam jutros. Ali bukvalno. Otvaram tablet i nasumice biram tv seriju koju ću gledati narednih pola sata dok budem grickala kikiriki koji me na tom istom mestu čeka od prethodne večeri.

Pola sata kasnije ulazim u kupatilo. Najzad je došao moj red. Nakon tuširanja ću uzeti jednu od pedesetak nepročitanih knjiga koje strpljivo čekaju na polici. Mrka kapa, oči mi se sklapaju. Knjige će sačekati neku bolju priliku. Ipak poslednjim atomima snage mažem nokte. Valjda se neće oštetiti; gasim svetlo a ruke pažljivo držim preko pokrivača.

Ovo je bio jedan moj normalan dan. Nisu svi isti, naravno. Ima lakših i težih. Ipak, nije sve tako mučno kao što možda zvuči. Ovo je bio samo uvod, poduži, ali ipak uvod u ono što dalje želim da kažem.

Kada se završi taj dan, kada prođu dani koji kao da traju večno, kada legnem preumorna, obično nakon par minuta – ustanem.

Priđem ćerkinom krevecu (da, ponovo je u svom malom krevetu, tik do mog). Proverim da li je pokrivena, pipnem joj čelo za svaki slučaj. Sve je uredu. Stojim tako malo, sa sve namazanim noktima za koje se nadam da su se lepo osušili. Gledam je i razmišljam.

Ovo je bio naš normalan dan. Mnogi su takvi.

Kad u časopisima vidim uredne stanove, svaki predmet pažljivo osmišljen, nasmejana lica a ispod slike tekst koji objašnjava kako je to sve realno i ostvarivo (a zatim pet ili deset pravila koja, ako ih se pridržavate, garantuju da ćete živeti baš kao ta porodica sa slike) – pomislim da je moja priča totalan promašaj.

Ali nije.

Dobro smo. Zdrave smo. Trudimo se. Imam najbolje i najsmešnije dete na svetu. Sve je ok. Moglo bi biti bolje, uvek može. Ali moglo bi biti mnogo gore. Jer savršenstvo ne postoji. Osim možda na skockanim instagram fotografijama ili u časopisima.

Danas je petak. Još jedna radna nedelja polako prolazi.

A mi smo ok.

Ponekad imam velika očekivanja, a iza takvih očekivanja dođu i razočarenja. I to je ok, treba imati želje, planove. Neke ću ostvariti, neke verovatno nisu bile realne.

A ima dana koje jednostavno treba preživeti i prevazići. Bez velikih očekivanja. I to je sasvim u redu. Sasvim je dovoljno jednostavno leći i prespavati brige i dileme. Sutra će mi glava biti bistrija.

Jer sutra je novi dan.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA