Sedam godina je prošlo

Pola sedam ujutru. Budilnik podseća da je vreme da ustanem, spremim doručak, odvedem dete u školu, otrčim na posao. Ćerka mi se budi, priča neku svoju dečiju nebuloznu priču. Sunce sija. Na terasi se dva goluba prepiru. A ja samo želim da zamračim prostoriju i ćutim.

Često naletim na takozvane testove o roditeljstvu koji nam blaženo tumače da treba da se opustimo i “uživamo sa svojim detetom”.

O, kako to dobro zvuči… Dok sam bila trudna, zamišljala sam bajke o šetanju bebe, o “uživanju” gde bismo nas dve zapravo bile kao drugarice, a ne majka i ćerka.

U glavi su mi bile rečenice “uvek ćeš imati društvo, nikada više nećeš biti sama”, ili “bolje sama sa detetom nego u pogrešnoj vezi gde će dete da pati”… I sve je to bilo lepo, i trudnoća mi je protekla kao fantazija, a porođaj me uopšte nije brinuo. Beba će se jednostavno roditi i uživanje može da počne.

Od tada je prošlo čitavih sedam godina.

Nedavno smo proslavile sedmi rođendan, tu veliku sedmicu.

Sve je mnogo drugačije nego što sam naivno zamišljala dok sam ponosno šetala trudnički stomak i odbijala da u prodavnicama idem preko reda, jer – nisam ja obična trudnica, ja sam Supermama!

Umorila sam se.
Sagorela sam.
Davala sam se i nisam se nimalo štedela. Valjda sam to ja, nikada ne odustajem, uvek se svim snagama borim za ono do čega mi je stalo.

Dajem se previse. Ispada da to ne valja kad ste samohrani roditelj.

Ne valja skakati na svaki zvuk.
Ne valja zaboraviti na sebe.
Ne valja sekirati se.
Ne valja nervirati se.
Ne valja pretvarati se da je sve u redu.

Nisam zamišljala da će mi život izgledati ovako.

Nisam doduše nikada imala jasnu viziju o tome, niti sam tačno znala šta želim, a šta neću. Nisam imala velika očekivanja niti fantazije da će sve biti kao na filmu (nekom lepom, sa srećnim krajem).

Ali opet : za sebe mislim da sam “okej” osoba. Trudim se da budem dobar prijatelj, da razumem druge.
Ne osuđujem ono što ne odobravam.
Optimista sam. Uglavnom sam pozitivna.
Kad poželim da kukam o svojim problemima i dilemama, setim se da možda drugi ne žele da to slušaju, pa gledam da se zaustavim na vreme.

Nadala sam se pristojnom, skladnom životu sa nekakvom nesavršenom porodicom.
Želela sam da imam baštu, psa, biblioteku sa puno knjiga.
Želela sam da zovem prijatelje u goste, da zajedno gledamo pesmu evrovizije, smejemo se, ogovaramo i navijamo.

Došao je i taj veliki sedmi rođendan.
Ćerka mi ide u školu. Ima đačku torbu, poneki domaći zadatak, vrećicu sa stvarima za fizičko.
I vijaču. “ Mama, Tatjana ima vijaču, kupi mi istu takvu da naučim da preskačem, molim te… “
Bi me sramota što mi dete nema vijaču, kako li sam to mogla da zaboravim !

Sve prethodne rođendane sam zdušno organizovala mesecima unapred. Bile su to fenomenalne zabave, mnogo sam truda i novca uložila kako bih pokazala da sama mogu sve.

Došao je njen sedmi rođendan, a ja sam bila kao izduvan balon. Nisam više imala snage da planiram, a kamoli da realizujem. Nisam imala volje da joj tražim rođendansku haljinu. Poklon? Ma kakvi.

Dotle je došlo.

Nisam više imala snage. I najzad sam uspela sebi to i da priznam.

Zašto je to tako? Stigle su me sve one godine tokom kojih sam jurcala levo desno u želji da uradim sve. U nameri da sebi i drugima dokažem da Ja, Supermama, vredim više i mogu više nego što sam mogla u nekadašnjoj zajednici.

Trčala sam za savršenstvom i bežala od sebe same, da bih se napokon zaustavila, tu na pragu sedmog rođendana svog deteta.

Ako se malo osvrnemo oko sebe, shvatićemo da svi mi jurimo za nečim i pri tome se hvalimo da “nemamo vremena”. To je glavna stvar danas, nemati vremena. Što manje vremena imaš, bolji si od drugih. I onda se jednog dana razboliš i legneš, a to što do tada nisi imao vremena… nikom ništa.

Roditeljstvo uopšte nije šala i zabava. Zahtevno je i kada stvari radite udvoje.
Samohrani roditelji, pak, mogli bi o tome knjige i knjige da napišu. Kada bi samo – imali vremena.

Sve moje frustracije, moje trke sa preprekama, svi moji strahovi i razočarenja, skoro da su me doveli do sloma.

Pročitala sam mnogo tekstovo o samohranom roditeljstvu. Postoje grupe za podršku, priručnici, ali nigde nisam naišla na jednu veliku istinu.

Niko, osim nas samih, ne može da pomogne da se ne utopimo u bromazepanu. Sami moramo da nađemo način da sažvaćemo i ispljunemo svoja razočarenja i izvučemo pouku iz sopstvenih grešaka.

Kada osetite da ste pred tačkom pucanja, imate dve mogućnosti. Jedna je da zaista puknete, utonete u depresiju, doživite nervni slom. A možete i da pokušate da nekako glavu zadržite iznad vode i izborite se sa stvarima i ljudima koji vas vuku na dno. Možete da se potrudite da prestanete da reagujete na ono što vas obično dovodi u « crveno ». Jer nisu sve stvari podjednako važne, i ne zaslužuju svi događaji da se unesemo na isti način. Jednom kada uspemo da uradimo nešto drugačije, da izađemo iz šablona koji nas je godinama vukao na pogrešnu stranu, sve će biti znatno lakše.

Nije lako biti roditelj, a samohrano roditeljstvo je priča za sebe, ko je ne živi, teško može da je razume. Teško mi je bilo i da počnem da sastavljam ovaj tekst, teško mi je bilo da ujurim svoje misli i poteram ih da se slože na jednu stranu ekrana mog laptopa.

Koleginica mi je jednom rekla da sam rođeni motivator. Nisam se u potpunosti složila, jer ima dana kada se namučim sebe samu da motivišem. A kamoli druge.

Ali eto, prošao je i taj sedmi rođendan. I mada se uopšte ne dičim svojim doprinosom u ovogodišnjoj proslavi, sve je bilo ok. Gosti su bili i otišli. Nije bilo veličanstveno kao prethodnih godina, ali preživele smo, i moja ćerka i ja. Bilo je ok. Čak se ponekad pitam dali su prethodni rođendani zaista bili fenomenalni, ili je to rođendansko ludilo bilo sam proizvod moje nezadržive želje da pokažem i dokažem da sam Supermama koja uvek sve može najbolje na svetu.

Podeli:

Komentari

  1. Svaka čast na iskrenosti. Kada bi više ljudi bilo ovako iskreno, bilo bi manje razočarenja i praznih očekivanja.
    Ništa ne može tako da nas pripremi za roditeljstvo, kao iskreno iskustvo ljudi koji prolaze kroz to iskustvo…
    Licemerje i strah nas teraju da uvek kažemo da je sve super i da je roditeljstvo naaaajljepše iskustvo, ali realnost je drugačija

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA