Preplivati put

Kako se ljudi uopšte odlučuju da dobiju decu? Kako, i zašto?

Zato što ih mnogo vole… to često čujem. Ali, kako možemo da volimo nešto što nikada nismo imali, o čemu ne znamo ništa? Volimo tuđu decu, ili onu koju usput negde sretnemo pa su nam slatka i mila? Volimo našu predstavu o njima, san koji smo sanjali i za koji očekujemo da nam se ostvari?

Sanjamo skladnu porodicu, zajednički doručak, čitanje knjiga. Maštamo o savršenoj instagram fotografiji, mama, tata, deca i pas.

Tako sam ja nekada.

Dugo mi je trebalo da „odlučim“ da želim dete. Kasno mi se javila ta želja. Potom sam naravno fantazirala, zamišljala kako sa budućim ocem kupujem kolica, odlazimo u posete, zajedno odvodimo dete u vrtić.

A onda se sve to – nije desilo.

Setim se starog filma “Preplivati put”, sa Bertom Lankasterom u glavnoj ulozi. Deo života glavnog junaka prikazan je kroz alegoriju plivanja po bazenima tuđih holivudskih poseda.

Ponekad se osećam baš tako: plivam kroz svoj život, neki put vešto, drugi put jedva isplivam. Između dva bazena dešavaju mi se situacije i ljudi. Neke sam volela, neki su voleli mene. Neke bazene preplivala sam kraulom, brzo i odsečno. Po drugima sam plutala na leđima. Trenutno plivam prsno, povremeno potonem pa izronim.

Kolica za dete sam odabrala i kupila sama. Porodične instagram fotografije nemamo. U posete nismo odlazili zajedno. U vrtić sam ćerku šest dugih godina vozila – ja.

Kad mi je ćerka bila beba, a pošto sam shvatila da ćemo porodica biti – ja i ona, ipak sam sebi dopustila luksuz novih maštarija.

Zamišljala sam, na primer, kako uveče zajedno gledamo Diznijeve crtaće. Dobro, to se i ostvarilo. Ali najčešće je ona gledala, a ja bih se pretvarala da pratim dok bih krišom gledala u mobilni telefon ili tablet. Zainteresovano bih klimala glavom i smejala se. Bila sam preumorna da bi me crtani filmovi opustili, a prezauzeta da bih sebi dozvolila luksuz da ne radim ništa.

Zamišljala sam kako zajedno čitamo dečije knjige, odnosno ja joj čitam pred spavanje a ona upija svaku moju reč. Realnost je ispala drugačija. Pred spavanje ona gleda televiziju, a ja unezvereno pokušavam da dovršim svoje obaveze, perem, peglam, pospremam.

Mislim da sam joj pred spavanje za sve ove godine čitala – dva puta, i sramota me je. Drugi roditelji čitaju deci, bar tako kažu.

Valjda čitaju?

Najgora sam. Zanemarila sam potrebe svog deteta, jer sam preumorna i uplašena. Ne uspevam da se „izmestim“ iz našeg života, i uselim u neki novi, bolji, lagodniji, srećniji.

Lako je reći „opusti se i uživaj“. Mnogo puta sam puta čula te prazne reči. Kao da je to tek tako, rešim ja da se opustim i da uživam, i to tako i bude. Svi koji su ikada to rekli, neka znaju – da pojma nemaju. Baš bih volela da znam kako se to radi, kako u svojoj glavi prelomite da morate da se opustite. I šta to uopšte znači? Dignete sve četiri uvis, spavate dokle god vam je volja, ne perete, ne kuvate, bavite se svojom lepotom? Ispraznite glavu od briga i dilema, kao da više ne postoje?

Mrzim opšta mesta i prazne priče

Obožavam svoje dete. Samo bih je grlila i štipkala. Noću bih je gledala kako spava, nameštala njenu kosu, ljubila joj prćasti nos.

Ali, ali, ali…daleko sam od opuštanja i uživanja. Doduše namazala sam malopre nokte, ako se to računa u opuštanje.

Zašto se ljudi odlučuju na decu? Zato što ih vole, vole tuđu decu pa iako pojma nemaju kako će to da izgleda, misle da treba da ih imaju? I kako znaju da će sve biti u redu, kako mogu da budu sigurni da će umeti da ih podignu, da ih nauče svemu? Kako znaju šta da rade, šta da kažu, šta da ne kažu?

Jednom davno poželela sam da imam dete. Neko dete, bar jedno, za početak. Neću da lažem ni sebe ni druge, ne znam zašto sam poželela. Bila sam u vezi za koju sam verovala da je ona prava, pa mi se dete činilo kao logičan korak. Maštala sam kako guramo kolica, idemo u posete i družimo se da drugim parovima sa decom. Fantazirala sam o životu koji se nikada nije desio. <

Dugo mi je trebalo da se trgnem, da izronim iz sveta mašte i ukoračim u moju realnost.

Godine su lagano prolazile. Beba se uspravila, jednog dana je shvatila da postoji i svet izvan njenog kreveca, pa sam je pustila da baulja po stanu, a potom i po jaslicama. Onda se uspravila i prohodala, gegala je svoju guzu umotanu u pelene i pružala ruke. Onda je progovorila. Onda… više se i ne sećam tačno kako je sve išlo, zar je moguće da ne pamtim svaki trenutak njenih malih, dragocenih sedam i po godina?

Ali pamtim prvi dan škole, pamtim njenu uzdignutu glavu, stisnute usne, oči koje su se caklile od zadržanih suza i straha. Plašila se. Stegla se i krenula za učiteljicom i ostalom decom. Poslušno je sela u klupu, izvadila sveske i olovke. Stidljivo je posmatrala decu oko sebe, pogledom tražila buduću najbolju drugaricu. Nikoga nije poznavala.

Vredno je prepisivala sa table svojim neveštim rukopisom, slova su bežala na sve strane a ona bi ih jurila gumicom i vraćala na mesto. Široka linija, uska linija. „Mama, kako se ono beše piše slovo ć?“

Onda je došla matematika. Sa velikim M.

Mislila sam da je razumela. A što ne bi? Ja sam je volela, dobro mi je išla. Matematika je zabavna. Videla sam uredno ispisane brojeve, sve lepo sabrano, oduzeto, sve tačno. Bila sam prezadovoljna. Jedna briga manje, škola će je naučiti svemu. Tako sam mislila.

A onda sam počela da shvatam, negde oko polovine drugog polugodišta. Prepisivala je sa table, ili od drugara do nje. Mislila je da je dobar đak ako sedi mirno i sve lepo prepisuje.

Dok smo se spremale za školu, bila sam ubeđena da će sve ići glatko. A što ne bi, šta je tu toliki problem? Kako sam ja sve učila i naučila sama? Moji roditelji nisu ni znali šta se u školi radi. Donosila sam knjižice sa dobrim ocenama, povremeno su prisustvovali roditeljskim sastancima, i to bi bilo to. Kažu, bila su to drugačija vremena, svet se mnogo promenio.

I tako sam ja opet imala neka očekivanja, zasnovana na snovima o savršenstvu i lakoći postojanja

Opet sam se suočila sa realnošću koju nisam očekivala: rodila sam leptirića šarenića – a ne malu štreberku.

I ponovo se pitam, kako drugi ljudi znaju šta da rade kada dobiju decu? Kako znaju šta da kažu, šta da prećute? Šta je ispravno, šta je važno a šta nije uopšte.

Prvi deo puta smo se praćakale. A sada treba da ozbiljno zamahnemo i – preplivamo naš put.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA