Ono što te selo naučilo, neće ni škola ni grad

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom

Foto: Pixabay

Gledajući svoju decu kako uživaju u blagodetima dvorišta, bilo da je to leti kada im razapnemo bazen da se brčkaju, kad se igra fudbal, žmurke ili se bere voće koje smo sami odgajili ili je to zima kada naša ulica postane staza za sankanje, ne mogu a da se ne setim kako je meni bilo za svaki raspust kada je čitava planina bila naše dvorište.

Naša zemlja snova, čiju smo svaku stazu i bogazu poznavali. Na koje panjeve se ne seda, gde su šumske jagode prve stizale, a gde one livadske koje se zovu “pucke” jer kad ih bereš one pucketaju, gde je voda pitka i iz barice, a u koje grmove kupina se ne zalazi zbog zmija.

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: “Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom. To znači da smo brat i ja bili potrebni porodici i od malih nogu dobijali zaduženja u kući i na polju.” A ako je neko znao sve o lepom detinjstvu i o onome što je potrebno deci, to je zasigurno Ršum. Planina i njeno zabačeno seoce nisu samo bili fenomenalno igralište već i jedna velika zelena i dobro provetrena učionica. Tamo smo naučili mnogo životnih mudrosti:

Moraš da znaš ko si. Ko su ti bili preci. Odakle su ti došli, otkud im to prezime, ta krsna slava. Jedino tako nećeš posumnjati u svoj put. Nećeš izgubiti putokaz, kompas ti neće zakazati kad se nađeš na raskrsnici, ako znaš da su časno i slavno ginuli braneći veru i otadžbinu i čast bližnjih svojih. To je lekcija važnija od one da su bunike otrovne i koje pečurke se jedu.

Uvek možeš da pomogneš. Nema veze koji poslovi su u pitanju i dečije ručice su uvek dragocene. Dok odrasli skupljaju seno, deca mogu da grabuljaju, da skupljaju šljive naporedo sa njima, da donesu hladne vode kosačima, da pleve baštu, da napoje telad, nahrane koke… ma svašta nešto. Sve se računa i ništa nije teško kad vidiš da oko tebe sve radi i svi se trude da doprinesu, i urade što više.

Danas kada moj muž i ja posle četiri godine kada ne rodi kajsija, uzmemo pa je isečemo i izvadimo korenje da bismo posadili drugu, bolju sortu, ja se sećam svojih stričeva i ujaka koji ni divlju oskorušu, u tim krajevima zvanu brekinja, nisu sekli ili vadili. Ta širina i prostranstvo pružali su mogućnost svemu. Zrela brekinja je u jesen bila poslastica za svinje, drvo bi se iseklo kada stigne makar za ogrev.

Svaka “divljaka”, bilo koje samoniklo drvce, kalemili bi voskom, medom ili samo kravljom balegom, i davali mu osobine omiljenog rodnog drveta, i retko kada bi se desilo da se “kalemar” ne primi. Ono što bi opet rekao Ršum, “ne posjeci ni trešnje grkalje”. A meni su baš te divlje, samonikle trešnje zvane “grkalje” bile najlepše. I od njih su se najteže prale ruke i skidali brkovi. Danas kada bih našla sadnicu te trešnje ne bih pitala za cenu… Nostalgija, to ti je…

Biti lenj i neposlušan bila je najveća moguća sramota za jedno dete. Retka su bila deca za koju se to moglo reći. Niko o tome nije govorio, ali svojim primerom vrednih i čestitih ljudi koji poštuju starije, ta lekcija je bila više nego naučena.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA