Ono što te selo naučilo, neće ni škola ni grad

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom

Foto> Pixabay

Gore glavu. Zapitaš se još kao dete, kako je moguće da život bude istovremeno i lep i surov? Ali onda vidiš kako se sve nastavlja, i kako se svi usprave iako su poraženi, i nastavljaju svoje poslove. I deda uspravi svoje čelo i kaže: “Samo neka je čeljad živa i zdrava! Biće i stoke i žita!” I shvatiš da može oba istovremeno, jer iako su svi tužni, tebe čeka društvo da idete na kruške lubeničarke, one što kada zagrizeš unutra bude crvena, i baba se ozarila i utešila, jer je upalila kandilo pred ikonom, iako nije crveno slovo… Nekako znaš da će sve biti u redu, i da već sutra niko neće spominjati ove nevolje, jer to ne pomaže…

Odmah zatim usledila je i druga lekcija, život je težak. Mnogo teži nego što možeš da zamisliš. To shvatiš kada babi i dedi na telenju uginu i krava i tele. I kada dedi, koga nikada nisi video da plače, zadrhti brada i zasuze oči. To shvatiš kada vreo letnji dan preseče grad i satre klasalo žito, obrsti voćnjake i isfroncla kukuruze. I kada komšiju koji je živeo sam jer su mu deca po belom svetu nađu preminulog, u otkosima livade koju je kosio sam.

Prvo što nas je naučila planina je da je život veoma lep. Čak i kad nemaš mnogo materijalnih stvari. Život je lep kad si zdrav, kad te ništa ne boli,kad smeš da se popneš na najvišu granu stare ranke, kad ti nikada nije dosadno, kad te svako jutro budi miris pečenog hleba, kad imaš roditelje, sestru,brata i gomilu rođaka.

Ništa se ne baca. Kada oljuštiš jabuku, očistiš kupus,oguliš krompir ostatke nosiš kravama. Ostatke skuvane hrane skupljaš u pomije jer su one predjelo gudama, kao supica pre glavnog jela. Hleb se nikada nije bacao ni davao stoci, to je bila grehota. Jeo se koliko god star bio. U popari ili kako god, ali bacao se nije. Od stare izlizane suknje bivala je kecelja. Od probušene kofe bivala je okrpljena činija za kukuruz ili skupljanje voća.

Od cipela koje smo prerasli bivale su papuče (samo ti deda žiletom otvori prozor za prstiće, i ne da te ne žulja nego ti je baš super tako). Niko se nije razbacivao, nije kupovao samo radi kupovine i sve što je moglo da dobije drugu namenu i novi život dobijalo je. Svi su tako gledali na život i nikom nije bio smešan okrpljen lakat ili koleno ili papuče nastale od starih cipela. Danas većina ljudi prekomerno troši, ali prekomerno baca.

I naravno, gde Beograđani da bace listove kupusa nego u smeće, shvatam sve ali postoje stvari koje možemo proslediti drugima koji imaju manje. Stari hleb okačiti na kontejner. Odeću odneti u centre i prihvatilišta gde je mogu iskoristiti oni kojima je dragocen čak i ućeban džemper. Odvajati plastične čepove i time pomoći akciju Čep za hendikep. Uvek postoji način. Možemo ga naći sami kada već u ovoj zemlji nema regulisanog odlaganja materijala koji mogu da se recikliraju.

I naravno najvažnija od svih lekcija je ona o neodustajanju. Ona o optimizmu. Ona kada se posle oluja stežu zubi, diže glava i nastavlja dalje. Ona lekcija u kojoj je nada ona koja likuje. Priroda ona koja obnavlja, čovek onaj koji sve može i kome je sve dato, samo treba da bude dobar domaćin i da mudro raspolaže poklonjenim dobrima.

Napisala: Jasmina Jovanović,

Detinjarije.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA