Montesori u učionici

Za dete su rad i igra dve strane istog novčića. One se prožimaju i prepliću u svakoj dečjoj aktivnosti. I upravo ta energija koju dete oslobađa u igri i radu zapravo predstavlja pogonsko gorivo za njegov dalji razvoj.

Montesori u učionici

Kad govorim o radu, zapravo mislim na dečje zalaganje i ulaganje u sopstveni razvoj. U pitanju je neprekidan proces koji uključuje ono na šta odrasli misle kada upotrebljavaju reč „igra”. Važno je naglasiti i to da, gledano iz dečjeg ugla, rad ne uključuje obavezni rezultat, kao što je to slučaj kod odraslih, osim ako pod rezultatom tog rada ne smatramo sam razvoj deteta.

Reakcija deteta na rad u učionici prosto je zapanjujuća. Pre svega, treba naglasiti da mališani očigledno uživaju radeći. Istražuju zadatak, bave se njime satima i ponekad ga čak rado ponavljaju više puta. Ova spontana ponavljanja takođe su fascinantna. Kad se jednom uspostavi konkretna veza između vanjskog sveta deteta i razvoja njegovog unutrašnjeg bića, ono će ovaj dragoceni materijal koristiti celo jutro. Za mene je ovo najbolji dokaz da se dečje interesovanje za određenim poslom javlja iz njegove želje za sopstvenom samoizgradnjom, a ne zbog potrebe za preoblikovanjem okoline. Deca sama uspostavljaju ritam svog rada i u hodu menjaju svoje izbore. Njima je očigledna korist koju imaju od tog rada. Kada završe posao, reklo bi se da tek tada uspostavljaju vezu sa svojim unutrašnjim „ja”. Tada deluju smirenije, opuštenije i zadovoljnije nego pre početka rada.

Čini mi se da razvoj svakog deteta potiče iz njegovog unutrašnjeg izvora i upravo je posmatranje unutrašnje reakcije na podsticaje iz okoline svakog deteta ponaosob ono što meni čini njihovo podučavanje toliko zanimljivim iskustvom. Bez obzira na sličnosti koje svi oni imaju u procesu razvoja – težnju za samostalnošću, potrebu za izborom posla, odgovor na zadatak – svako od moje dece reaguje na okolinu na sebi svojstven, jedinstven način. Deluje kao da je upravo ta unutrašnja energija izvor jedinstvenosti svakog deteta ponaosob. Ovo se najbolje vidi iz mog rada s nadarenom decom. Za njih je prihvatanje okoline toliko prirodno koliko je pačićima prirodno da uskoče u vodu. Osim što ih podučavam kako da kreiraju okolinu i upotrebe materijale, često mi se dešava da ne mogu da se nosim sa izazovima dečjeg razvoja. Mada je ovo manje uočljivo u radu s decom prosečne inteligencije, i kod njih vidim da se u obavljanju zadataka rukovode isključivo svojim unutrašnjim bićem. Zato mi se često čini kao da sam samo sporedni učesnik u njihovom razvoju, dok je njihov glavni pokretač zapravo njihovo unutrašnje biće.

Dečje unutrašnje snage zapravo su pozitivne sile koje ih guraju napred. Deca koju podučavam u učionici spontano pomažu jedna drugoj u čišćenju nereda ukoliko se nekome dogodi nezgoda, sama biraju da rade u grupama, pomažu, teše se međusobno ako je neko tužan i uživaju da razgovaraju i dele ideje jedna s drugom. Osim toga, s lakoćom usvajaju određene rutine karakteristične za život u zajednici. Već nakon nekoliko nedelja od polaska u školu, većina dece nauči da vrati upotrebljen materijal na mesto, da ne ometa druge u radu, da ne pravi buku povlačenjem stolica po podu ili lupanjem vrata i slično.

Ipak, kad bi se dečji unutrašnji vodiči automatski uključivali i kad se nikad ne bi isključivali, moj zadatak bio bi mnogo jednostavniji. Ali to nije tako. Ponekad su deca agresivna, takmičarski nastrojena i rugaju se jedna drugoj. To se dešava jer se njihova želja za socijalizacijom meša s potrebom za liderstvom, pa stoga traže harizmatičnog vršnjačkog vođu za kojim će se povesti umesto da razvijaju pravo drugarstvo, za koje je potrebno mnogo više snage nego da samo slepo slede odabranog junaka. U zavisnosti od toga koliko uspevaju da manipulištu odraslima, toliko se njihov društveni razvoj unazađuje, a višak energije manifestuje kroz pojačanu nervozu, preterano uzbuđenje ili hiperaktivnost.

S godinama ovo negativno ponašanje postaje manje izraženo. I zaista, posetioci bez izuzetka zapažaju da su deca u učionici samostalna, smirena, puna energije i da se ponašaju ljubazno jedna prema drugoj. Ipak, negativno dečje ponašanje ne gubi se u celosti. Ono se najčešće ispoljava na igralištu. U tom, da se tako izrazim, „nekonstruisanom” okruženju, moj uticaj na njih je najmanji mogući. Na osnovu ovog moglo bi se zaključiti kolika je zapravo moja uloga kao odrasle osobe u dečjim životima. Da bih održala svoj uticaj na njih, potrebno je da se njima bavim u pripremljenom okruženju kao što je učionica. Uprkos tome što su deca tog uzrasta u procesu izgrađivanja samodiscipline, ona su u stadijumu kada je potrebno izgraditi i vanjsku disciplinu. Budući da u današnjem poimanju discipline u obrazovanju postoji mnogo zbrke, želim da podelim svoje ideje o toj temi pre nego što pređem na diskusiju o pripremljenoj okolini.

Kao učitelj, odgovorna sam za razvoj i uspostavljanje dve vrste discipline u učionici. Prva je unutrašnja disciplina. Ona se razvija kroz ponovljeni rad zasnovan na interesovanju. Da bi se dete zainteresovalo za nešto, vaspitač je dužan da zapali iskru znatiželje kod njega i to, pre svega, odabirom kvalitetnog materijala, ali i vođenjem računa o detetovim razvojnim potrebama. Put do pune samodiscipline odvija se kroz tri faze. U prvoj dete uopšte ne ume da odabere niti da ograniči svoje aktivnosti. U drugoj ono zna šta bi volelo da radi, ali se to ne dešava svaki put. U trećoj ono tačno zna šta želi i sposobno je da sledi odabrani put. Kao učitelj i vaspitač, moram tačno znati u kojoj se fazi nalazi koje dete.

Druga vrsta discipline koju moram uspostaviti u svojoj učionici jeste ona eksterna, spoljašnja disciplina. Ako dečja nesposlušnost ili neprimereno ponašanje proizlazi iz dobrog motiva, nemam potrebu da se umešam svaki put. Međutim, ako takvo ponašanje proizlazi iz lošeg motiva, onda uvek moram da intervenišem. Ovde je ključna reč „uvek”. Deca moraju znati da ću dosledno sprečiti svaki oblik lošeg ponašanja. Kao što se može videti iz mojih beležaka, ovo neprestano intervenisanje ume da bude za’’morno, ali i pored toga, nikad ne odustajem. Inače, kao što je važna dobra intervencija kad se nešto loše dogodi, jednako je važno na vreme predvideti i sprečiti takvu situaciju. Da bih ovo postigla, potrebno je da budem potpuno usredsređena i organizovana. Ovo je jedan od razloga zašto volim da radim u učionici i zbog čega uvek lepo zamolim decu da me ne prekidaju, već da u tišini sačekaju da im se obratim.

Naša današnja kultura nekako stidljivo i nesigurno prilazi kažnjavanju dece. Što se mene tiče, granice koje postavljam u svojoj učionici uvek predstavljam deci kao pravila, a ne kao zabrane. Baš kao što su semafori neophodni da bi se saobraćaj odvijao bez problema, tako su i deci potrebna pravila kojih se treba pridržavati i dosledno ih sprovoditi. Bez doslednosti i upornosti nema ni dobrih rezultata.

Da biste bolje shvatili šta znači pripremljeno okruženje koje pokušavam da stvorim, prisetite se koji je cilj dečjeg razvoja. Čovek je socijalno biće. Uverena sam da dečji nagon za razvojem nije podstaknut ličnim samoljubljem niti egoizmom, već podsvesnom željom deteta da pronađe svoje mesto u društvu. Upravo zbog te zavisnosti čoveka od čoveka i naše posledične međusobne zavisnosti od univerzuma u kom živimo želim da moja učionica postane baš takvo mesto.

Cilj rada u mojoj učionici u okviru vrtića jeste profitiranje na proširenju dečjih prirodnih interesovanja prema svetu u kom živi. Želim da postignem da to interesovanje postane detetov konstantni životni odgovor. Bude li završilo sa svojim obrazovanjemnakon formalnog školovanja, nikad se neće u potpunosti razviti. Cilj formalnog školovanja nije da proizvede privremene učenike, već doživotne tragače za znanjem.

Da bi se tako nešto postiglo, potrebno je stvoriti okruženje koje verno oslikava spoljašnji svet. Zato koliko god da je to moguće, trudim se da deci predočim svet u minijaturnom obliku. To znači da je okruženje bogato, raznovrsno i lepo. U njemu su prikazana sva dostignuća ljudske civilizacije: umetnost, istorija, geografija, društvene i prirodne nauke, čitanje i pisanje, matematički koncepti decimalnog sistema, kao i četiri osnovne matematičke operacije. Osim toga, deci treba prikazati i kontinuitet ljudskog bivstvovanja kroz rađanje i smrt.

Možda vam se čini da je ovo mnogo više podataka nego što se inače prezentuje u učionici vrtića. Međutim, treba znati i to da su današnja deca mnogo spremnija za ove izazove nego što pretpostavljate. Mnogo su produhovljenija, mudrija i veštija nego što je to iko mogao pretpostaviti pre samo četvrt veka. Tome je svakako doprinela televizija, koja je pretvorila svet u globalno selo. Primera radi, bila sam zapanjena kad sam čula koliko su detalja moja deca znala o tragediji u Gvajani (o kojoj će biti reči u drugom poglavlju). Ona istim intenzitetom upijaju informacije koje želim da upiju, baš kao i one koje ne želim. Smatram da je važno da deca u učionici dobiju šansu da iskažu svoje mišljenje i iznesu znanje o događajima u svetu. Bilo da je to dobro ili loše, detinjstvo zaštićeno od nedaća i loših vesti više ne postoji.

Odlomak iz knjige Montesori u učionicu u izdanju ProPolis Booksa

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA