Kraj
Kraj jednog doba, kraj neverovatnih šest godina našeg života. Moja ćerka je u vrtić, tačnije u jasle koje pripadaju njenom vrtiću, pošla sa 11 meseci. Prvo je puzala naokolo, zatim je prohodala, progovorila, skinula pelene.
Kad smo kročile u taj, za nas nepoznat svet, sve je mirisalo na beskonačno.
Godine su polako prolazile, nekako lagano, mekano.
Trajalo je i trajalo, kao da se nikada neće završiti. Nismo ni bile svesne da je to bio tek privremena oaza mira pred iskorak u neki opasniji, novi svet. Osećale smo se kao da smo oduvek tu pripadale, mislile smo da ćemo zauvek tu i ostati.
Šest godina. Preko dve hiljade dana. Večnost.
Imamo kolekciju fotografija tog našeg vrtićkog društva.
Rođendanske proslave, radionice, izleti, čak i zajedničko zimovanje.
U suštini je sa nekim drugarima provela više vremena nego samnom.
Gledam grupne slike, ista lica koja su se postepeno menjala, kratke bebeće kose devojčica porasle su. Kikice, rajf, puštene kose. Čak i da ne znate koja je slika starija, po frizurama malih sirena, sve bi vam bilo jasno.
Što reče moja ćerka nedavno, mama, da li sam ja sada mala devojka?
Uveliko se spremaju za završnu priredbu na kojoj će oni, koji su napokon ove godine najstariji (a to je u vrtiću takoreći funkcija), izvesti nekakvu komplikovanu predstavu o kojoj ne žele da pričaju. Videla sam samo odlomke teksta i ništa nisam razumela.
Jedino znam da će biti suza.
Neće deca plakati na predstavi, plakaćemo mi, roditelji.
Priznajem da sam prošle godine jedva izdržala dok su tadašnji predškolci slušali pohvale, primali diplome i opraštali se od svojih vaspitačica.
Potresla sam se gledajući tuđu decu, kako li ću se tek osećati kada budem gledala svoje?
Mi, roditelji, udruženim snagama smo spremili poklone za naše vaspitačice. Napravili smo „tajnu“ viber grupu i dogovarali se. One u stvari zaslužuju mnogo više od tog skromnog znaka pažnje, jer su nam obezbedile spokojne dane na naših poslovima dok su one zapravo podizale, vaspitale i podučavale našu decu. One su ih spremile za narednu fazu života, ne mi, roditelji.
Čini mi se da je ovaj vrtićki period doneo toliko promena, toliko „prvih“ trenutaka:
prvi koraci,
prvo sedenje na noši,
prvi dan bez pelena,
prve reči,
prvo samostalno hranjenje,
prvi drugari,
prve svađe,
prve ljubavi.
Kad god pomislim na nešto što je moje dete uradilo prvi put, taj prvi put me često asocira na vrtić u kome je provela čitavih šest godina.
Mnogo puta sam odgovore na pitanja tražila baš tamo, baš od tih vaspitačica u tom njenom vrtiću.
I često mi se činilo da one o mom detetu znaju više od mene, jer su sa njom provele sate i dane i mesece i godine.
Kad se sve sabere, bio je to veliki deo njenog malog života koji je presudan za njeno dalje odrastanje.
Moja beba postala je mala devojka. Ponekad mi se čini, preko noći. A trajalo je šest vrtićkih godina.
A sada, biće i poslednji put:
da biramo hoćemo li stepenicama ili liftom do tog prvog sprata na kome je vrtić,
da provede dan sa starim drugarima,
da sa njima ide na izlet,
da klovn Paja dođe na rođendan,
da mi ujutru kaže ćao mama, vidimo se kasnije, a ko dolazi po mene popodne?
da imamo roditeljski sastanak vrtićke grupe,
da se moja ćerka grli sa obožavanim vaspitačicama,
da se pozdravljam sa drugim roditeljima u prolazu.
Sećam se da smo prve godine u jaslice dolazile kolicima. To je bio period kada sam dete nosila niz i uz tri sprata naše stambene zgrade.
Zatim smo prohodale, ali smo išle liftom, bilo mi je lakše.
Potom smo se okuražile i uhvatile u koštac sa stepenicama.
Prvih godina sam ja zvonila na vrata vrtića, a sada moja ćerka može sama da dohvati to isto zvono. Ne mora više ni da se propinje na prste.
Porasla je, ta vrata i to zvono gledali su nas kako proteklih šest godina dolazimo i odlazimo.
Poslednji dani ranog detinjstva, tuga jer je vrtićkom dobu došao kraj.
Strepnja i nagoveštaj radosti:
Šta li će nam doneti ta strašna škola?
Komentari 0