Matematika. Mislim da je ovim sve rečeno.
Čini mi se da ljudi mogu da se svrstaju u one koji je vole, i one koji matematiku ne podnose. Do nedavno sam mislila da se ova podela odnosi samo na odrasle. A sada počinjem da se pitam, da li je moguće da neka deca nisu u stanju lako da savladaju ovu veoma važnu veštinu. Važna je, i te kako. Po meni, matematika je uvod u logiku i logično razmišljanje. A to nam je u životu i te kako bitno.
S druge strane, ljubav prema matematici ne ide uvek u korak sa logikom. Eto ja, na primer. Oduvek sam bila solidan matematičar, nekako sam je brzo shvatala. A opet, u životu sam često povlačila takve poteze koji sa logikom blage veze nemaju.
No dobro.
Slušala sam priče i priče o tome kako prvacima mora da se pomaže, kako mora i kući da se zapne. Nadala sam se da su to samo bajke. Očekivala sam da će moja ćerka, imajući u vidu da pohađa celodnevnu nastavu, sve lepo savladati u klupi.
Tjah. Prvih nekoliko meseci sam se uljuljkivala njenim spokojnim izrazom lica. “Kako je bilo u školi? Super. Šta ste učili? Ne sećam se”. Ma dobro, biće to u redu, to je uobičajena fraza kojom se tešimo kad nismo sigurni, a ne bismo da se udubimo u problem. Ok, recimo da još nije problem, ali može kasnije da postane.
Dok sam samo ovlaš pregledavala sveske i knjige, činilo mi se da je sve u najboljem redu. Ipak, jednog dana sam shvatila surovu istinu: ćerka mi uredno sa table prepisuje sve što treba. Ali ne razume. Sve te lepo ispisane nizove brojeva, sva ta sabiranja, oduzimanja, uglavnom joj nisu dopirala do mozga.
Ne mogu da krivim učiteljicu. Vrlo je mila i prijatna, i nesumnjivo ulaže veliki trud u to što radi. Ali kako da očekujemo da trideset đaka različitih sklonosti i sposobnosti, podjednako brzo shvate i usvoje nova znanja? Nikako.
I tako.
Nedelja pre podne. Spremamo se da krenemo na rođendan drugarice iz vrtića. Ali pre toga – matematika.
Sedimo za trpezarijskim stolom. E, da. Sve tu počinje, i sve se tu i završava. Znala sam da nije bilo potrebe da joj kupujem radni sto. Ionako uglavnom služi za odlaganje krša.
Sedimo znači, ja ispisujem zadatke i trudim se da joj na pitak način objasnim zašto ne može jednostavno da sabere 5 + 9. Ne. Sabiranje uče „preko desetice“. !! Da. Šta to znači? Prvo će broj 9 da raščlani na dva sastojka. Na broj koji će da se sabere sa 5 kako bi se dobilo 10. A zatim se na to dodaje broj koji nam je ostao od razlike između broja 9 i broja koji smo dodali na 5 da bismo stigli do 10. Logično, za ne? Nije jasno? Eeee… Eto, u tome nam je prošlo čitavo pre podne divne sunčane prolećne nedelje. Ja malo grdim (pusti tu salvetu, prestani da crtaš po njoj dok ti objašnjavam!), malo laskam (tooo, tako je, dobro ti ide, ajmo sada zajedno, peeet plus…) pa opet malo grdim (kako bre ne znaš koliko da dodaš na 5 da bi dobila 10!!!). I tako u krug.
Ovde otvaram zagradu. Na rođendan treba da povedemo još jednu devojčicu. Majka joj je trenutno u inostranstvu, a ja ću olakšati život ocu jer trenutno sam brine o dva deteta. E, nije lako biti „majka“!
Dakle, u sred smo komplikovanih matematičkih operacija. Ako je 5 + 9 = (5 + 5) + 4 = …
Čujem „bing bing“ – viber poruka. Piše mi gore spomenuta majka iz inostranstva. Kaže: „nemoj uzimati moju ćerku. Nije zaslužila. Vežbale smo matematiku (ahaha, nedelja, dan za matiš) i zamisli samo se okrenula i otišla u svoju sobu, a ja kao budala vičem na nju preko skajpa a ne mogu da je dohvatim. Zašto radimo zadatke skajpom? Pa moj muž smatra da je tako lakše nego da on lično zasuče rukave…“
Dakle, modernizacija na najvišem nivou.
Znači, matematika.
Radile smo pre podne. Nastavile smo posle podne, nakon već spomenutog rođendana. Na koji sam povela i drugaricu jer otac nije imao srca da je kazni. A što bi, nije njemu okrenula leđa na pola “skajp časa”…
Ispisale smo stranice i stranice besmislenih jednačina. Mislim da ih je te noći i sanjala.
To je bilo juče. Ne znam šta su danas u školi radili. Pitala sam i dobila uobičajen odgovor. “Kako ti je bilo danas? Lepo. Šta ste radili? Ne znam”.
Vidim ja, teraćemo se još.
Komentari 0