Sve je bezveze

U razgovorima sa mladima često možemo da čujemo da je ovde – u školi, porodici, gradu, državi, regionu – sve bezveze. Kada je nešto bez veze, ono nije povezano ni sa čim, ono nema smisla. Izraz „bezveze” označava nemogućnost nalaženja smisla. A kada se u mladu generaciju uvuče besmisao, kada postanu nihilisti i negativisti, to je znak za uzbunu.

Jednu podgrupu mladih čine oni koji su istovremeno uvereni u svoju vrednost i u bezvrednost ljudi iz okruženja. Oni veruju: „Ja sam u redu, a drugi su bezveze.” Njima su u redu i njihovi malobrojni istomišljenici kojima se okružuju i sa kojima se zatvaraju u „uzvišene” grupice i supkulture. One se takmiče u uzvišenosti tako što se međusobno preziru, ali sve one prezrivo gledaju na „raju”.

U njihovim glavama je samopoštovanje čvrsto povezano sa prezirom prema drugome: moraju da preziru i osuđuju da bi osećali da vrede i da bi drugima pokazali da su „iznad”.

Većina njih ima fantaziju da je tamo negde, daleko odavde, mnogo bolji, bogati i pravedni svet u kojem bi oni mogli da odlično funkcionišu, samo kada bi taj svet hteo da ih primi. Svoje odbijanje pripadanja „bezveznoj” zajednici naglašavaju tako što često koriste strane reči, najčešće engleske.

Najugroženija je podgrupa mladih koji veruju „ja sam bezveze, drugi su bezveze”, što je pozicija istovremenog prezira i prema sebi i prema drugima. Dok su oni prvi u konfliktu sa okruženjem koje preziru da bi mogli da poštuju sebe, kod drugih je konflikt unutrašnji, tako da ni promena okruženja ne bi promenila negativan stav prema sebi.

Kada mnogo mladih ne vidi smisao, tada u generaciji nema ni energije ni kretanja ka nekom smislenom cilju, već se kolektivno životari i čeka. To je depresivna pozicija iako ponašanje ne liči na depresiju: zavisnost od igrica, pornografije i socijalnih mreža, uzimanje droga, alkoholisanje, kockanje, ekstremni sportovi, istrajavanje u površnom hedonizmu…

Smisao ne postoji sam po sebi, već ga ljudi nalaze ili tačnije, pripisuju određenim stvarima. Kada mlada osoba izjavi da je nešto bezveze, roditelj treba da se aktivira i tome suprotstavi. Treba da istraži zašto tako misli, šta bi za nju bilo smisleno. On treba da joj dokazuje da veza i smisao postoje, da kod nje negativizam suzbija argumentima. Iako se mlada osoba sa tim neće složiti, ovakvi razgovori pozitivno deluju na nju.

Roditelji koji svoje razočaranje životom u datom okruženju prenose na decu prave grešku. Mnogi dobri đaci su odlično funkcionisali u uređenom sistemu, a kada je postao neuređen, oni su postali neprilagođeni. Ne želeći da promene sebe i svoje vrednosti, ovi pripadnici srednje klase su okrivili sistem. Iako na to imaju puno pravo, prenošenje toga na mlade deluje toksično.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA