Sve dok imaš majku, bezbedan si

Subota pre podne, naš zvaničan termin za spremanje stana. Odnosno, ja ne znam gde udaram, a moj ćerka kao sređuje svoju sobu. Na svoj način.

Subota pre podne, naš zvaničan termin za spremanje stana. Odnosno, ja ne znam gde udaram, a moj ćerka kao sređuje svoju sobu. Na svoj način. Što će reći da igračke, koje obično bivaju razbacane po podu, stolu i krevetu, ređa na razna neobična mesta ili gura po ćoškovima. No dobro, važno je da smo se usaglasile oko principa. Za detalje ćemo se valjda dogovoriti, kad tad.

Spremam moje omiljeno oružje – peglu. Nakon dvonedeljnog odsustva (ja sam bila na službenom putu a ona na letovanju sa ocem) čeka me pozamašna gomila oprane odeće.

Iz sobe se čuje kričanje:

Maaamaaa… Bubaaaaa

Dotrčavam kao Zoro osvetnik. Na stolici velika crna buba, od onih smrdljivih. Uletela u njen mali svet i razmišlja kuda sada. Dete se krije iza mene i ciči…

Ne plašim se životinja, pse, na primer, obožavam. Postoje ljudi koji histerično beže od pasa, a ja im trčim u susret.

Ali bube ne volim. Štaviše, gadim ih se i plašim. Moja prva reakcija je da pobegnem koliko me noge nose. Da zovem nekoga. Bilo koga.
Vatrogasce.
Komšiju.
Moju mamu…

Ne mogu mamu da zovem.

Dobro je. Ima 85, živi sa nama. Boluje od svega i svačega, naravno. Ali ništa nije fatalno, osim godina.

Ne mogu majku da zovem. Dotrčala bi ona. Dobro, ne bi dotrčala jer više nije u stanju. Treba joj vremena, dok spusti daljinski koji je postao produženi deo njene ruke. Dok promeni naočari. Dok zakopča kućnu haljinu. Dok shvati o čemu se radi. Uzme krpu ili ubrus i staračkim hodom, povijenih ramena, došeta do dečije sobe.

Došla bi ona, ali više nema smisla da ja, mama, zovem moju mamu zbog obične bube. Ili bilo čega drugog.

Jer ja sam sada Mama. Sada je to moj posao:

da brišem guzu,
sline,
da skupljam igračke i prljavu odeću sa poda.
Da guram zalogaje u usta.
Da grdim i tešim.
Da trčim.
Da brišem suze.
Da ubijam bube.

Evo jedne velike istine: sve dok imaš majku, bezbedan si.

Realno, kod mene je i dalje tako. Ona dočekuje i ispraća. Ona juri majstore za razne opravke. Skuplja i prostire veš iz mašine. Pegla dok joj ja ne otmem peglu iz ruke i oteram u sobu da se odmori.

Ona razmenjuje vesti i tračeve sa komšilukom i prati u kojoj je prodavnici ulje pojeftinilo.

Gleda vremensku prognozu i proverava da li smo obule čarape jer “napolju je baš hladno, nema ni 20 stepeni”.

Eto, imam majku koja sve radnje radi. Ali opet, i ja sam majka.

Buba je sada moj problem. Rado bih je prebacila na dalju nadležnost, ali sramota me.

Matora sam da bih sada ja kričala: mamaaa… bubaaaa…

I to je nešto što sam shvatila kada sam postala roditelj. Dokle god imate majku, vi znate da možete da se oslonite na nju, koliko god bila stara, koliko god vam se životni putevi razdvojili.

Čak i ako ne živite sa majkom, dokle god je prisutna, obratićete joj se sa ozbiljnim ili glupim pitanjima.
Pomoćiće vam oko deteta, oko kuvanja.

Savetovaće vas i kada to ne budete želeli.

Smetaće vam, nerviraće vas, ali znaćete da je tu.

Sama činjenica da imate majku, dovoljna je da pruži osećaj sigurnosti koga često niste ni svesni.

Moja majka nije idealna, daleko od toga.
Smatram da je odgovorna za mnoge moje životne promašaje.
Dominantna je.
Meša se u sve, želi sve da zna.

Teška je, a sa godinama naravno sve teža.
I dalje me preslišava da li sam oprala ruke.
Trudim se da strpljivo odgovorim: “jesam, malopre sam bila u kupatilu”. Na šta će ona: “bilo je prilično brzo”…

Ali znam da uvek mogu da je zamolim da spremi ručak, da ispegla veš… ili da ubije bubu koja nam preti i škripi svojim strašnim krilima.

I tako, dete uspaničeno zove:

Mamaaa… bubaaa…

Gutam knedlu.
Uzimam papirni ubrus i odlučnim korakom ulazim u kožu lika čiju sam ulogu preuzela pre sedam godina.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA