Piše: Mommy hasn’t got a clue
Svi ti mirisi i zvuci života u domu su činili da nekako ni nadolazak hladnih, tmurnih jesenjih dana ne padne teško i depresivno, jer smo se pripremali vredno kao mali mravi za dolazak zime. Radovali smo se pucketanju vatre u šporetu, dok smo nestrpljivo cupkali nogama da nam mama odseče deblji komad hleba i izdašno ga namaže pekmezom.
Život je bio sladak, a i odrastanje u slobodi.
Sve nam je bilo igra – i blato od koga smo oblikovali loptice i keberi koje smo hvatali u kesu i seno od koga smo pravili fotelje i pretvarali se da smo kraljevi i kraljice. Možda nismo imali mnogo igračaka, ali nam zato inspiracije za igru nije falilo. Današnja deca imaju štošta o čemu smo mi mogli samo da sanjamo, ali ipak odrastaju nekako sterilno, čemu i mi doprinosimo. Danas još samo Pepa prase skače veselo po baricama. Naša deca čim krenu prema lokvi odmah reagujemo: ‘Nemoj, zaprljaćeš se!’ Šta je strašno u tome što će se zaprljati? Opraće veš mašina.
Na taj način ubijamo dečju spontanost i pravimo mala tužna bića, kojima je najlepša aktivnost – igra ograničena. Mi smo bili slobodni kao vihor, imali smo oguljena kolena, iscepane trenerke, valjali smo se po snegu, a i jeli ga bogami, pa smo opet bili zdravi kao dren, u odnosu na našu decu. Naravno, imali smo zdravu vodu, vazduh i zemlju, ali nismo se toliko ni čuvali. Bilo je i drugo vreme, nevinije i neporočnije.
Reč koja me asocira na moje odrastanje je sloboda.
Ne mogu a da se ne zapitam koji će mirisi biti katapult našoj deci u njihovo detinjstvo – miris kanalizacije i izduvnih gasova? Retko ko više sprema zimnicu, džemove, ajvar. Nema se vremena u ovom brzom životu. Deca odrastaju na asfaltu, a jedine zelene površine su im parkići. Nemamo naviku da idemo sa decom vikendom na izlete ili na piknik.
Mi smo odrastali udišući miris poljskog cveća. Danas su odrasli i deca sve više alergični na prirodu. Mnogima dolazak proleća i cvetanje prirode donosi kijavicu, gušenje ili neke druge alergijske simptome. Takođe, moramo decu štititi i od izlaganja Suncu. Više ne možeš izaći u šetnju bez detaljne pripreme.
Iako je ranije sve bilo kvalitetnije i zdravije – od vazduha, vode, preko zemlje i hrane i nije bilo toliko zagađenja kao danas da li decu zaista moramo da držimo pod staklenim zvonom? Možda ćemo ih zaštititi povremeno od neke bakterije ili virusa, ali koliko dobra im zaista činimo? Kada bi roditelji brojali koliko puta dnevno ponove ‘Ne smeš’, verovatno bi bili iznenađeni rezultatom. Naravno roditelji to govore kako bi zaštitili svoju decu, ali koliko to ograničavanje kontraproduktivno deluje na dečji karakter? Da li preterujemo? Ne smeš skakati, ne smeš govoriti glasno, ne smeš se valjati po podu i još hiljadu stvari koje ne smeš, a koja deci pomažu u razvoju i pomoću kojih otkrivaju svet.
Zato sledeći put kad izađete u šetnju sa svojim mezimcima, navucite im gumene čizme i pustite ih da šljapkaju do mile volje. Mogli biste im se i vi pridružiti. Osetićete nalet sreće uživajući u ovoj zajedničkoj igri koja će vas podmladiti i podsetiti kako je lepo biti bezbrižan, bar na kratko.
Izvor: AdriaDaily
Komentari 0