Foto: Privanta arhiva
Napetost se mogla seći nožem. Onda sam rekla da bih volela i psa da nabavimo na šta sam dobila odgovor:”Pa Jelena i pas treba da se vaspita”. Mislila sam da se pas dresira. Nisam zamerila jer nije tada imala decu i nije znala šta je čeka. Ipak, trebalo je samo malo razumevanja. Ali verovatno sam to radila i sama.
Uvek sam mislila da ću biti odlična mama. Neki cool autoritet. Da će deca ispunjavati bezpogovorno šta god kažem. A da će opet jedva čekati da pohrle pod moje skute. Verovala sam da ću biti nasmejana, ići u teretanu, izlaziti petkom sa drugaricama, subotom sa mužem. A nedeljom ćemo doručkovati kroasane I ceđenu pomorandžu a zatim ići na neki izlet sa psom. Naravno, dani će biti sunčani sa idealnom temperaturom. Subotom predveče će muž da kosi, deca će da bacaju psu lopticu a ja ću ispod moje čuvene trešnje da čitam knjigu. Od svega toga imam muža, decu, trešnju, psa i knjigu. Čak nam ne radi ni kosilica za travu. Sa Isidorom prolazim preuranjeni pubertet, fazu “niko me ne voli”. Drina na svako NE, trese nogom pa brojim do million da ne poželim da je udavim. Izlaska petkom nema jer ni drugarice ne vide na oči, za šetnju se dogovaramo nedeljama. A onda deca izljubomorišu jer ih ostavljam tako “jadne i same”. Drina zaspi pre neko što se vratim a Doda ostane jedva budna da mi uputi jedan okrivljujući pogled koji govori kako sam bezobzirna majka. O našim izlascima je suvišno I govoriti. Nećemo valjda da trošimo pare na izlaske bez dece. A i umorni smo realno, nemam šta da obučem, nemam frizuru. Pas juri ptice I kopa rupe a Željko kada kosi gleda da mu se maknemo sa puta. A ceđena pomorandža… Pa ko će da pere onaj sokovnik ???
Ono o čemu nisam razmišljala su parovi porodičnih prijatelja što je idealno. Nista lepše nego kada krenemo negde zajedno pa se “pratimo kolima”, kada pričamo jedni drugima bračne dogodovštine. Kada svi imamo svoje društvo, deca svoje, ja žensko a muž muško. Najviše volim kada se podelimo pa pravimo neku klopu, desert, svako uzme neki “resor”. I uvek posle tih druženja pamtim samo osećaj mira i spokojstva jer višečasovna druženja ispunjena osmehom su ono što me čini živom. Pogotovo u ovim čudnim vremenima…
Kada sam smršala pre drugog porođaja obećala sam da se neću ugojiti. Da ću ostati mama sa pocepanim farmerkama (jer sam napokon mogla da obučem farmerke a da ne izgledam kao slon). Ugojila sam se I nisam smršala. Verovala sam da neću biti mama koju će smarati da decu vodi na treninge. Vodim ih I umirem od dosade čekajući… Verovala sam isto tako da ću se isključiti iz drugih dešavanja, da ću primetitit svaku promenu kod moje dece. Reći ću samo… Mislila sam. Mislila sam da me nikada neće lagati za ocene (mislila sam dok nismo dobili elektronski dnevnik).
Mislila sam da ću redovno ići kod pedikira, manikira. Ja jedva uspevam i kod frizera i ako mi je sestra najbolji frizer na svetu. I da, Bog poživeo keratin za trajno ispravljanje kose. Mislila sam da ću na ulicu izlaziti normalno a kada krenem u prodavnicu verovatno preplašim ljude.
Jedino gde sam mislila da ću biti lošija je kuhinja. Imamo skoro svaki dan skuvano, nekada uspešno, nekada manje ali se jede iz mamine kuhinje. A I kada se pojede neka pica, nije to tako strašno.
Nekada mi se čini da sami unapred postavimo neke nerealne zahteve I da samo sebe mučimo. Čini mi se kako nas majke ubija osećaj samokritičnosti. A mislim da su još nesrećnije one majke koje misle da su najbolje. Deca su deca. Naravno da treba da ostanu u granicama pristojnosti i zdravog vaspitanja ali su deca. Kao što su bila i pre dvesta godina, kao što će biti i za million godina.
Danas svoju nekadašnju drugaricu razumem. Srele smo se godinama kasnije, dobila je dete. Situirana je. Kaže da neće više dece, ne može da organizuje svoj život kako želi. U sebi sam se nasmejala jer je imala pomoć u kući, ženu koja joj čuva dete, na odmor sa njom je išla I dadilja. Smešno mi je bilo to što ne može da se organizuje sa tolikom logistikom. Sebično mi je to izgledalo u mojim očima. A onda sam shvatila, ona je ona a ja sam ja… I cela filozofija je u tome. Samo ne suditi. Drugima sudimo ređe ali da prestanemo da sudimo sebi, da nađemo mir. Da volimo sebe a onda ćemo voleti I svoju decu. I verujte, najbolja ste mama…svome detetu…
Komentari 0