Volela bih da shvati nešto što sam ja nažalost shvatila tek „pod stare dane“:
Život je samo jedan. Dok se okrenete, već ste potrošili mnogo godina radeći stvari koje možda i nisu bile vredne spomena.
Život je mnogo kratak a toliko toga je relativno.
Sreća je relativna.
Novac je relativan (ali nam je na žalost potreban).
Ljubav je relativna.
Zdravlje je važno.
Naš odnos prema drugima je važan.
Društvene norme su – samo norme, treba ih poštovati u onoj meri u kojoj time poštujemo ljude oko nas. Tek toliko.
Ne treba robovati drugima, ne treba robovati novcu, obavezama.
Treba poštovati najbliže, treba biti pošten i radan.
Mnogo je primera oko mene, mnogo majki koje muku muče sa svojom decom, pa nam je to česta tema:
Kako od njih napraviti dobre ljude koji će se samostalno probijati kroz život.
Šta im pružiti, a šta ne činiti.
Gde grešimo, i kako da ne pogrešimo.
Smatram da su roditelji odgovorni – krivi ili zaslužni – za životni put svoje dece. Istina je da od određenog uzrasta svako mora da preuzme odgovornost za sopstvene postupke. Istina je da svako treba da bude svestan sebe, svojih vrlina i mana. Ali kad malo bolje razmislim, istina je da su moji roditelji svojim stavovima, postupcima i uticajem predefinisali moj životni put.
Mogu da im zahvalim na svemu što su mi u životu pružili i omogućili.
Isto tako, krivim ih za greške koje sam činila i koje su odredile moj život kao odrasle osobe.
S jedne strane su mi pružili mnogo. Živela sam u inostranstvu, naučila jezike, upoznala neke zemlje koje inače možda ne bih imala priliku da posetim.
Pružili su mi ljubav, i dobre uslove za odrastanje i školovanje.
S druge strane, uskratili su mi slobodu.
Slobodu da grešim, da se sapletem i padnem, da otkrijem od čega je satkan svet oko mene.
Odrasla sam pod staklenim zvonom. Nisam živela punim plućima onda kada je trebalo. Bila sam dobro dete, a ne buntovni adolescent. Dolazila sam kući na vreme, nisam kršila zabrane. I tako nisam bila u prilici da upoznam ljude, da steknem iskustva te da prepoznam one koji su za mene bili pogrešni.
Zbog toga sam u svom životu mnogo toga propustila, i u nekoliko navrata napravila ozbiljne greške koje su me mnogo koštale.
Jednog dana sam ih postala svesna i od tada se trudim da živim drugačije. Nazad se ne može, ali ljudi se mogu promeniti ako ih okolnosti nateraju.
Postoje i mnogo drastičniji primeri.
Do nedavno sam u zgradi imala komšije, roditelji i dva sina, moji vršnjaci. Mlađi se u jednom trenutku odselio. Otac porodice je preminuo, a stariji sin je ostao da živi sa majkom. Bio je prijatan i šarmantan, ali ono što nikada nisam uspela da razumem niti da odobrim, bio je način na koji je on živeo. Momak, naime, nikada nije imao posao. Studirao je dok je hteo. Bavio se raznim biznisima na srpski način, manje ili više legalno. Kad je iscrpeo sve mogućnosti svoje bujne mašte, rešio čovek da otvori kafić. Našao od koga da pozajmi novac. Majka, koja je gledala kako matori magarac u petoj deceniji života noću „radi“ a danju spava, bolećivo mu je donosila kafu u krevet. I potpisala hipoteku na porodični stan. Od kafića ne bi ništa, poverioci su počeli da im dolaze na vrata. Mama je preminula od moždanog udara. Sin je preko noći krišom prodao stan i pobegao u nepoznatom pravcu. ne isplativši poverioce. Među njima je bila i devojku s kojom je preko 20 godina bio u vezi.
Sanjar i šarmer, ispao je prevarant i nepošten čovek. Da li je takav bio njegov karakter, ili se to možda ne bi desilo da je od majke nekada davno dobio šut u zadnjicu i oštre reči, umesto uobičajenog „sine, hoćeš kafu“? Verujem da bi mu život bio drugačiji.
Jer je njegova majka je bila dobra i požrtvovana, ali mu je u najboljoj nameri činila „medveđe usluge“.
Često se setim te priče, i baš malopre, dok sam gledala svoje usnulo dete, razmišljala sam do koje mere je roditeljstvo zapravo hod po žici.
Želimo da im damo sve što možemo, sve što imamo.
Pridržavamo ih od rođenja do kraja našeg života, čak i onda kada za to možda više nismo ni sposobni.
Plašimo se da ih pustimo da lete sopstvenim krilima i podižemo oko njih visoke zidove.
U silnoj želji da ih zaštitimo od svega, zaboravljamo da ih zaštitimo od nas, pa i od sebe samih.
I tako ja često razmišljam, kako da svoju ćerku usmerim da postane vredno ljudsko biće. Pošteno, radno, otvoreno za druge ljude i svet oko sebe. Kako da postane i ostane slobodna i da ovaj jedan život proživi valjano. Stalno se ispitujem i preispitujem. Sve što beležim ovde, u ovom dnevniku Supermame, možda će jednog dana baš ona pročitati i razumeti moj „hod po žici“, trud i ljubav s kojom je podižem.
Komentari 0