Roditelji su odgovorni za sve

Odgovornost je na nama. Svesno ili ne, mi deci zadajemo ciljeve, postavljamo kriterijume. Moji su izgleda previsoki. A opet, u savremenom društvu se od svih očekuje u najmanju ruku diploma univerziteta. Šta kažem, diploma? Master, diploma je ništa. Znanje engleskog se podrazumeva, znanje još nekog stranog jezika je poželjno. 

Šta je odgovornost?
Kada odgovoriš na pitanje, a ne da ćutiš i da se praviš da ne znaš.
Da li si ti odgovoran?
Ne, zato što sam još mali.

Deca imaju odgovor na sva pitanja. Njima to možda nije jasno, ali nama, odraslima, treba da bude jasno.

Mi smo odgovorni za sve.

Za njihov život. Za njihovo zdravlje. Za njihovo obrazovanje. Za njihovo ponašanje. Za njihovu sreću.

Nedelja rano ujutru. Ćerka mi je budna od sedam. Igra se u svojoj sobi. Rasporedila je svoju bogatu kolekciju lutkica, plastičnih životinja, kućica i ostalih sitnica. Priča. Menja uloge i intonaciju. Slušam iza pritvorenih vrata. Izgovara tekst koji u suštini nije njen, već je kompilacija raznih priča koje je čula od odraslih iz svog okruženja: od mene, od oca, od učiteljice.

Lutkica “mama” govori autoritativno ali nežno, uz povremeno “naravno da možeš, dušo”. Smejem se u sebi, zvuči prilično izveštačeno, da li sam to zaista ja? Priča teče dalje, svašta nešto čujem, muvam se po dnevnoj sobi i tek povremeno pružim uvo. U jednom momentu ćerka izgovara “ali to je takav ugovor, to tako mora”…

Deca slušaju šta pričamo, ponavljaju a da pojma nemaju o čemu se radi. Deca slušaju a mi pred njima pričamo svašta, i šta treba da čuju i šta ne treba. Tako je od oca čula da se žali na neki ugovor, i tu njegovu priču je plasirala u svoju igru. Šta je ugovor, ona naravno ne zna. Mi mislimo, deca ne slušaju, a oni ne samo da slušaju, već i pamte. Pamte naše reči, upijaju naš govor tela i ton. Osećaju naš stres, i to na njih utiče.

Ćerka mi izlazi iz sobe, vidi mene kako peglam i uz mačiji skok odvaljuje: “evo me, haštag neverovatno!”. Smejem se i pitam da li zna šta haštag znači. Ne zna. Čula je u svojoj omiljenoj seriji.

I tako…

Odgovornost je kada neko odgovori na telefonu.
Odgovornost je kada moraš sve da kažeš, da hoćeš da piškiš, da kakiš…

Dečiji biseri. Nije ni moja ćerka daleko odmakla iako je nedavno napunila osam. Na mahove u njenom pogledu, u njenim reakcijama ili neizgovorenim rečima vidim nagoveštaj osobe kakva će ona postati. Vidim i nesigurnost – „mama, ja ne razumem tu matematiku, ja ništa ne znam da uradim!“ Vidim strah da neće moći, da neće znati, da neće biti dovoljno dobra.

Odgovornost je na nama. Svesno ili ne, mi deci zadajemo ciljeve, postavljamo kriterijume. Moji su izgleda previsoki. A opet, u savremenom društvu se od svih očekuje u najmanju ruku diploma univerziteta. Šta kažem, diploma? Master, diploma je ništa. Znanje engleskog se podrazumeva, znanje još nekog stranog jezika je poželjno. 

Detinjstvo je kada treba čuvati decu, ne smeju se gnjaviti, moj tata stalno to radi, gnjavi me.
Deca imaju prava na kupanje, na pranje ruku, na igranje i da dobiju mobilni.

Deca imaju pravo na detinjstvo. Deca imaju pravo na srećno detinjstvo. Deca imaju pravo da budu pošteđena roditeljskih svađa. Deca imaju sva prava ovog sveta.
Deci ne treba davati mobilni.

Gledam ćerku dok spava, skvrčena u svom krevecu. Kupljen je pre nego što se rodila, uz preporuku da će biti dobar do njene pete godine, ako ne i duže. Krevet je dugačak metar i trideset. Još je u njemu. A čini mi se da je visoka bar toliko, ako ne i neki santimetar više. Neće u svoju sobu, kaže plaši se. Molećivo gleda u pravcu mog velikog kreveta, a ja se pravim luda. Pre neki dan joj je došla drugarica iz razreda. Ušle njih dve u moju sobu, drugarica vidi krevetac i smeje se. Mojoj ćerki bi neprijatno, pa sam preuzela blam na sebe: kao, krevetac je još tu jer je meni žao da ga sklonim. Majka instinktivno štiti mladunče, štitiće ga i kada mladunče postane adolescent, kada odraste. To je tako.

Vreme je kada negde žuriš, na neku žurku ili na rođendan.
Sutra je kada pitaš nešto mamu, jel možeš da ideš napolje, a ona ti kaže sutra.

Bar jednom dnevno se preslišavamo, koji je danas dan, kada se ide u školu a kada ne i da li će to biti skoro. Još uvek mogu opušteno da je zavlačim sa nekakvim „sutra“ koje će doći kada ja odlučim da je došlo.

Kako se zove naš novac? Naš novac se zove keš.

Učimo engleski, doduše do keša još nismo stigli. Ali zato u zadatke iz matematike ubacuje engleske reči. Brojeve izgovara na engleskom, da bi napravila diverziju i skrenula pažnju sa zadatka koji ne razume.

Reklame služe da ljudi vide šta im treba.
Reklame su kada nešto lažu.

Naučiću je da ne laže, nikada. Da uvek govori istinu, jer cena istine uvek će biti niža od one koju će platiti kasnije, kada laž bude razotkrivena.

(Dečiji biseri preuzeti su iz knjige kefalica, autorke Tanje Aleksić).

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA