Deca koja su počela da čitaju sa 5 godina, tokom kasnijeg školovanja lošije su čitala od dece koja su čitanje savladala kasnije. “Mnogi vaspitači žale mi se da su pod velikim stresom, toliko da razmišljaju o otkazu, zbog pritiska da malu decu podučavaju akademskim znanjima i da ih ocenjuju.
Šta može biti uzrok ovakvih posledica ranog učenja? Grej smatra da stavljanje naglaska na uspeh i napredovanje ostavlja negativne posledice na decu koja se podvrgavaju ranom učenju akademskih znanja. Za razliku od njih, deca koja se mnogo igraju uče da se slažu sa drugima, da planiraju svoje aktivnosti, da prevazilaze razlike i postaju odgovornija.
I drugi stručnjaci za dečiji razvoj naglašavaju pogrešne predstave o tome kako deca uče, koje vladaju kod današnjih kreatora obrazovnih politika.
“Igra se često smatra nezrelom aktivnošću kojom se ništa ne postiže, ali bez nje nema razvoja, kontrole osećanja i pažnje” kaže Dejvid Vajtbred, psiholog sa Kembridža.
Iskustvo igre menja neuronske veze u prednjem delu mozga, čega bez igre nema, kaže Sređo Pelis, sa Alberta Univerziteta u Kanadi. Te promene su neophodne da bi sazreo cetar za kontrolu izvršnih funkcija mozga, koji reguliše emocije, planira, rešava probleme. Igra priprema mlad mozak za život, ljubav, učenje. “Ova igra mora biti potpuno slobodna – bez trenera, pravila, uputstava” naglašava on. “Bilo da je u pitanju koškanje, pravljenje zamka od peska ili nešto treće, deca sama moraju da donesu pravila. Nadčeoni korteks tako stvara nova neuronska kola koja regulišu složene društvene odnose,” objašnjava Pelis.
Proučavajući životinje, naučnici su otkrili da igra aktivira čitav neokorteks, i da se trećina gena koje su proučili značajno menja nakon samo pola sata igre. “Kod ljudi, igra razvija društvene veštine koje vode boljem uspehu u školi” objašnjava Pelis, pozivajući se na studiju koja je pokazala da deca sa boljim društvenim veštinama u trećem razredu, imaju bolje ocene u osmom. “To je verovatno i razlog zašto zemlje koje imaju duže školske odmore – imaju i bolje đake,” zaključuje on.
Džej Gid, neuronaučnik sa Univerziteta u San Dijegu posvetio je karijeru proučavanju načina na koji se mozak razvija od rođenja do zrelosti. Njegovo mišljenje je da deca mlađa od 7-8 godina nisu prilagođena didaktičkom objašnjavanju već aktivnom istraživanju. Kod predškolske dece, klasično učenje ubija želju za istraživanjem.
Naročito je pogubno pritiskanje male dece da uče čitanje. Pismenost postoji tek 6.000 godina i mozak nije evolutivno predodređen za tako kompleksan zadatak. To nije veština koja se spontano stiče poput hodanja. Jedna novija studija iz Nemačke, iz 2012. godine, pokazala je da deca koja su počela da čitaju sa 5 godina tokom kasnijeg školovanja lošije stajala sa čitanjem od dece koja su ga savladala kasnije.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije
