Priča o parku, devojčici i njenom biciklu

Ja koja sebe nisam smatrala sentimentalnom, nedavno sam to postala. Ili sam to oduvek bila, ko bi ga znao.

Moja ćerka je velika kukavica i najradije izbegava sve novotarije za koje nije sigurna da ih može savladati. Tako se, na primer, do nedavno čvrsto držala svog trotineta trotočkaša, koji vozi kao virtuoz. Tu je svoj na svome i nema joj ravne. Otac joj je prošle godine kupio bicikl sa pomoćnim točkićima. Probala je ona, njemu za ljubav. Obrnuli su tako zajedno dva kruga po obližnjem parku, i to je bilo to. Plašila se da padne (uprkos točkićima). A onda, teško je okretati pedale a mi smo odbijali da je guramo. Sve u svemu, taj prvi bicikl je provozan, da ne kažem prošetan po parku i – kraj. Vratila se trotinetu, iz milošte nazvanom munja.

Sve do prošlog vikenda.

Odvela sam je na par sati kod drugarice iz vrtića. Kad sam došla po nju, porodica se spremala na kolektivni izlazak – sa biciklama.

Oprostile smo se od njih i pošle svojim putem. Moja ćerka je zavidno gledala za drugaricom koja je uzjahala bicikl (bez pomoćnih točkića) i krenula u avanturu.

Interesantno kako ponekad drugari mogu da motivišu bolje od roditelja.

Tražila je svoj bicikl, onaj što joj je tata kupio. Htela je i ona da vozi zajedno sa drugaricom.

Bicikl nismo uspele da pronađemo, završio je svoju karijeru ko zna gde. U svakom slučaju, i da smo ga našle, ne bi mogao da posluži jer je godinu dana kasnije bio premali za nju.

Krenule nas dve u kupovinu novog bicikla. Obećala sam joj, a to što majka obeća, mora i da ispuni. Problem, kod moje ćerke – a verovatno i kod druge dece, jeste što vole ono što vole, a ne ono što je praktično. Tako se zakačila za male bicikle sa korpom i sedištem za lutku pozadi. Naravno, bili su premali i nisu dolazili u obzir. Nakon burne rasprave i argumentacije, shvatila je da će dobiti isključivo bicikl koji odgovara njenom uzrastu (ali makar da ima korpu za lutku, mama!).

Da li je njena želja ispunjena istog dana? Pa naravno, nikada ne treba sumnjati u Supermamu.

Bezuspešno smo obišle tri prodavnice i slučajno nalatele na četvrtu gde smo pronašle predmet njenih želja. I dobro je što je tako bilo, jer je mrak počeo da pada, njeno raspoloženje takođe.

A koliko sam tek ja bila umorna, o tome bolje i da ne pričam.

Od tog dana obavezno makar nekoliko puta nedeljno krećemo u ekspediciju do obližnjeg igrališta (ali mama, mi se kao ne poznajemo, važi? Ja idem prva a ti nemoj baš a me pratiš, idi malo dalje).

Sednem ja tako na klupu a moje dete vozi krugove. Povremeno zaustavi vozilo, zaleti se na slobodnu ljuljašku, leti visoko do neba a onda dalje u novu avanturu.

Poslednjih godina mi je život bio stresan i naporan. Za sebe nisam mislila da sam sentimentalna. A možda sam nekada bila, ko bi ga znao.

Vremena nikada dovoljno pa stalno mislim da bih mogla da ga upotrebim bolje, nego da sedim na toj klupi.

Pomislim na stan koji treba pospremiti, na veš koji treba ispeglati.

Na kraju, zamislim sebe kako kuvam kafu i prelistavam neku od knjiga koje skupljaju prašinu (koju treba obrisati) i čekaju neka bolja vremena.

Što ne bih čitala na toj klupi?

Teško.

Dok se pravim da ne poznajem rođeno dete, koje, pak, zamišlja da je velika devojka koja je sama krenula u život, ne gubim je iz vida ni na tren (mama, nemoj da ideš zamnom i nemoj da me gledaš!)

I tako sam ja sedela praveći se da sam slučajna prolaznica koja se umorila pa je došla baš tu da odmori.

A moje dete se vozilo, ljuljalo, vozilo…

Sve dok mi se jednog popodneva nije javila uspomena na neke davne dane i vožnje po nekom drugom parku, parku mog detinjstva.

Setila sam se devojčice koja je rado odlazila na zamišljena putovanja i kružila biciklističkom stazom oko obližnje zelene površine.

Park je bio veći od ovog našeg. Majka bi strpljivo sedela na klupi i čekala, dok je devojčica u mislima putovala – samo je njena detinja glava tada znala kuda ide.

Sad kad malo razmislim, kad se vratim unazad i pomislim na sopstveno odrastanje, te vožnje biciklom po stazama predivnog parka spadaju među moje najdraže uspomene.

Jer detetu je za sreću dovoljno drveće, trava, uska izbetonirana staza i dva točka (a možda i pomoćni točkići).

I koliko god tada moja majka bila zauzeta ili nervozna, a verujem da je bila, nije joj bilo teško da zaustavi vreme, gurne stres po strani i strpljivo čeka na klupi dok ja završim putovanje do sveta mašte, i natrag.

Nema te majke koja je dokona pa opušteno sebi može da dozvoli da popodne provede na klupi u parku, ne radeći ništa. A opet, sve majke makar povremeno, kad god mogu, sednu baš na tu klupu i – čekaju.

Čekaju dok im deca neumorno okreću pedale, trkaju se, putuju u nepoznato i vraćaju se ozarena lica.

Jer, to su uspomene koje grade srećno detinjstvo, to su oni trenuci koji se ne zaboravljaju i koje prizivamo pod stare dane ili kad nam život priredi razočarenja.

p.s. I ne zaboravite da se slikate!

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA