Praksija je sposobnost da se koristi senzorni stimulans kao osnova za određivanje ciljeva, planiranje i sekvencioniranje novih aktivnosti.
Foto: Pixabay
PRAKSIJA je sposobnost da se koristi senzorni stimulans kao osnova za određivanje ciljeva, planiranje i sekvencioniranje novih aktivnosti.
Razlika između praksije i akcije je ta što se praksija odnosi na novu akciju, onu koja se prvi put vidi, dok akcija može biti već viđena/poznata. Praksija uključuje planiranje i sekvencioniranje novog motornog akta.
Praksija predstavlja most između kognitivnih i motornih sposobnosti i obuhvata dva koraka senzorno-integrativnog procesa – organizaciju i izvođenje odgovora na senzorni stimulans.
Zavisi od motornih sposobnosti ali nije sinonim za njih. „Praksija je za fizički svet isto što i jezik za socijalni svet – omogućava interakciju“ (Ayres, 1985).
Praksija obuhvata tri nezavisna koraka: ideaciju, motorno planiranje i izvršavanje.
Ideacija – formulisanje cilja akcije, onoga što je moguće/izvodljivo u okruženju.
Motorno planiranje – specifično shvatanje kako da se ostvari cilj kroz rešavanje problema.
Drugi korak je najočiglednija senzorna komponenta. Zavisi od svesnosti o telu (telesne šeme) koja je dobijena iz senzornog feedbeck-a ranijih pokreta. Kada se krećemo konstantno primamo proprioceptivne i taktilne stimulanse što postaje osnova za kasnije akcije u kojima smo uključeni. Telesna šema neprestano integriše nova senzorna iskustva na kojima možemo da baziramo nove motorne aktivnosti.
Telesna šema je većim delom nesvesna i automatizovana kao i motorno planiranje bazirano na njoj. Za decu sa problemima u motornom planiranju mnoge naučene aktivnosti (kao što je penjanje uz stepenice) su naporne i zahtevaju koncentraciju jer se zadatak nikada ne automatizuje.
Izvršavanje – praktično sprovođenje planirane akcije ili izvršavanje radnje je treći nezavisni korak praksije. Uspešno izvršavanje zahteva koordinaciju i motoričke veštine podjednako kao i ideaciju i motorno planiranje.
Fleksbilnost i kreativnost kod dece urednog razvoja su znak njihove praksije, načina pristupa novim situacijama. Praksija se pojavljuje iz interakcije između deteta i njegovog okruženja, ne postoji specifičan razvojni raspored praksije.
DISPRAKSIJA – deca sa dispraksijom imaju problem sa ideacijom ili sa motornim planiranjem kao i sa izvođenjem radnje. Odsustvo fleksibilnosti i kreativnosti su najjači pokazatelji dispraksije.
Uočavanjem dispraksije fokusiramo pažnju na probleme dece koja imaju teškoće u korišćenju senzornih imputa kako bi delovali fleksibilno i kreativno u izvođenju novih motornih aktivnosti.
Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut
SI pedagog, SI Baby terapeut
Autor: Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut, senzorno-integracijski pedagog, SI Baby terapeut, MarteMeo Therapist/Colleague Trainer, licencirani instruktor IAIM masaže beba i MISP masaže dece.
Osnivač „Centra za korektivnu gimnastiku“ 1997 i suosnivač Kabineta za senzornu integraciju i ranu intervenciju „Senzorijum“ 2017 u Beogradu. Stručni saradnik časopisa Moj pedijatar i Zdravo dete, brojnih portala namenjenih roditeljstvu i zdravom odrastanju beba i dece. Stručni saradnik časopisa Pedijatar dijagnostičko-terapijske preporuke.
Kontakt: milanovic.fizio@gmail.com
