Evoluciona važnost opasne igre
I drugi mladi sisari uživaju u opasnoj igri – mladunci koza skačući po strmim liticama, a mlade šimpanze ljuljajući se na lijanama i prebacujući se s jedne na drugu. Većina mladunaca sisara provodi mnogo vremena jureći se međusobno i igrajući se borbe, takođe uživajući u sopstvenoj ranjivosti.
Sa evolucione tačke gledišta, postavlja se pitanje: Zašto postoji rizična igra? Ona može dovesti do povreda i (vrlo retko) do smrti. Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike. Ali, koje su dobrobiti? Laboratorijska istraživanja na životinjama daju nam neke odgovore.
Naučnici su, proučavajući pacove kojima je uskraćena igra tokom razvoja, utvrdili da bez igranja, pacovi ne mogu da nauče da kontrolišu strah i bes. Kada rade opasne stvari, mladunci “doziraju” sebe količinama straha koje mogu da podnesu, učeći kako da s njim izlaze na kraj. Slično je i sa besom koji se pojavljuje prilikom koškanja sa drugim mladuncima. Da bi se igra nastavila, bes se mora prevazići i držati pod kontrolom. Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.
„Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike.“
Štetne posledice nedostatka igre u današnjem društvu
Na osnovu tih istraživanja, Sendseterova je predvidela da bi društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost o kojoj je ona pisala već stigla.
Tokom poslednjih 60 godina, u našoj kulturi došlo je do dramatičnog smanjenja prilika za slobodnu dečiju igru, bez kontrole odraslih i mogućnosti za rizično igranje. Tokom istih ovih 60 godina, svedoci smo stalnog porasta svih vrsta dečiji mentalnih poremećaja, posebno emocionalnih.
„Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.“
Osvrnimo se na listu šest vrsta opasne igre. U 50-im godinama, čak i mala deca igrala su se na svih šest načina, a roditelji su to dozvoljavali (makar ne bili uvek srećni zbog toga). Sada bi takve roditelje, komšije i nadležne institucije optužili za nemar.
Evo samo nekoliko primera kako sam se ja igrao tokom 50-ih:
– Sa 5 godina, vozio sam se biciklom sa mojim šestogodišnjim drugom po celom selu u kome sam živeo, kao i po njegovoj okolini. Roditelji bi odredili kada moramo da se vratimo, ali nisu ograničavali naše kretanje. (Naravno, nismo imali mobilne telefone da bismo mogli nekom da javimo ako se povredimo.)
– Od šeste godine sam, kao i svi drugi dečaci koje sam znao, nosio džepni nožić. Korisitili smo ih ne samo za rezbarenje, već i za igre koje su uključivale njihovo bacanje (nikada na drugu decu).
– Sa osam godina, sećam se da smo moji drugari i ja provodili školske odmore rvući se po snegu ili travi. Organizovali smo i turnire, i niko od odraslih nije obraćao pažnju na naše borbe, niti se u njih mešao.
– Kada sam imao 10 i 11 godina, sa drugarima sam odlazio na celodnevne skijaške i klizačke izlete na 5 milja dugačko zaleđeno jezero kraj našeg sela. Nosili smo šibice i povremeno zastajali na ostrvcima da se zagejemo uz vatru, pretvarajući se da smo hrabri istraživači.
– Takođe sa 10 i 11 godina, bilo mi je dozvoljeno da upravljam velikom i opasnom štamparskom mašinom u štampariji u kojoj su radili moji roditelji. Štaviše, često sam četvrtkom izostajao iz škole kako bih štampao lokalne nedeljne novine. Nastavnici i direktor se nikada nisu žalili. Mislim da su znali da u štampariji učim vrednije lekcije od onih koje se predaju u školi.
„Društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo bi društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost već stigla.“
Sve ovo je bilo uobičajenu u 50-im. Moji roditelji su možda imali malo više poverenja u mene nego drugi u svoju decu, ali ne previše. Koliko ovih stvari bi današnji roditelji dozvolili svojoj deci? Evo uvida u to koliko su se stvari promenile: u nedavnom istraživanju koje je obuhvatilo 1000 roditelja u Ujedinjenom Kraljevstvu, 43% roditelja je kazalo da deca mlađa od 14 godina ne bi smela da budu napolju bez nadzora odraslih, a pola njih čak ne bi dozvolilo deci mlađoj od 16 godina da izađu sama napolje! Mislim da bi slične rezultate dobili i ako bi ovo istraživanje sproveli u SAD. Avanture koje su bile prihvatljive za šestogodišnjake sada nisu dozvoljene ni mnogim tinejdžerima.
Komentari 0