Ono što me više ne povređuje

Pre mesec dana sam se razbolela. Dobila sam upalu grla pa sam zakazala pregled kod lekara. Kad sam otišla na kliniku, zamolili su me da sačekam, lekar je kasnio. Nakon sat vremena, rečeno mi je da se lekar ne javlja na telefon te da se očito neće ni pojaviti.

Duboko sam uzdahnula i prihvatila popodnevni termin (kod drugog lekara) koji su mi ponudili. Propao mi je skoro čitav dan, a ja sebi takav luksuz uglavnom ne mogu da priuštim.

Ipak, nisam se iznervirala. Normalno bi bilo da budem besna, svako bi u ovakvoj situaciji s punim pravom povisio ton. Ja nisam.

Dva dana kasnije zvali su me sa te iste klinike kako bi se izvinili. Očito su postojale neke procedure koje su bili dužni da ispoštuju, ali pre svega nisu želeli da sebi natovare na vrat bilo kakav negativan feedback, komentar ili reakciju koja se od mene mogla očekivali. Osoba koja me je pozvala započela je dugačkim uvodom, a ja sam je prekinula i bukvalno sam rekla sledeće: „to više nije važno, problem sam rešila, idemo dalje.“

Zahvalili su mi se na razumevanju. Ali nije ovde bilo u pitanju moje razumevanje, već nešto sasvim drugo.

Ja sam samohrani roditelj. Trebalo mi je vremena da se na tu činjenicu priviknem. Dosta vremena. Mnogo godina je prošlo dok nisam uspela da razvijem mehanizme koji mi danas pomažu da živim koliko toliko normalan život i da štedim svoje prilično istrošene živce. Bilo je potrebno da se dese neke jako ružne stvari, kako bih ja shvatila gde sam, šta sam i zašto sam tu gde sam.

Pošto mi se ćerka rodila, nadala sam se da će se život nekim čudom vratiti u normalu (ako je to što sam ranije imala uopšte bila normala). Bilo mi je jako teško, svakodnevno sam glavom udarala u debeli zid, i još više se povređivala. O detetu sam brinula maltene mehanički.

Zatražila sam stručnu pomoć, otišla kod psihologa i kod psihijatra. Tražila sam odgovore na pitanja, zašto se meni desilo sve što mi se desilo, i gde sam ja to pogrešila. Osećala sam se jako loše i nisam uspevala da se izvučem iz tog tunela straha i očajanja kome kao da nije bilo kraja. Slušala sam savete koji su ulazili na jedno uvo, a izlazili na drugo.
Nisu dopirali do mene, ali sam ipak uspela da upamtim jedan vrlo važan komentar doktorke kojoj se i dan danas obratim kada osetim potrebu. Rekla mi je sledeće: „vaš osnovni problem je što neke ljude, i to što pričaju, shvatate ozbiljno“.

Tada nisam razumela šta je htela da kaže. Ali sam zapamtila.

Vreme je čudo, vreme leči sve, i to nije puka fraza. Kako je vreme prolazilo, osećala sam se bolje i jače. Polako sam počela da shvatam šta je lekarka pokušavala da mi kaže.

Ništa nije važno.

Nije važno da li je sunce ili pada kiša

Nije važno da li je hladno ili toplo

Nije važno da li mi je frizura uredna

Nije važno da li sam našminkana

Nije važno kako sam obučena

Nije važno da li me ljudi vole ili ne

Nije važno šta radi ili priča moja bivša ljubav

Ništa od toga nije važno. I ništa nije vredno mog nerviranja.

Mnoge od svađa i scena koje sam doživela tokom prvih godina mog roditeljstva, desile su se zato što sam sve shvatala ozbiljno. Ljudi u afektu kažu mnogo toga što ne bi trebali, i malo ko je u stanju da u ružnim trenucima razgovara hladne glave. Ljudi lažu, obećavaju a zatim preko tih istih obećanja gaze. Da, to se dešava. Realnost je takva, a ne onakva kakvoj sam se ja nadala.

Bacala sam se u vatru žestinom svog povređenog bića, ne shvatajući da to ne vodi ničemu, no dodatnom povređivanju – mene same.

Nakon nekoliko godina rata, nakon psihoterapija, bensedina i kafa koje sam neštedimice ispijala danju i noću, počela sam da shvatam.

Jedino što je meni sada važno, jeste zdravlje mog deteta, a potom i moje – zbog nje.

Ne gubim vreme na bespredmetne rasprave i objašnjavanja. Ne žestim se zato što mi je učinjena nepravda. Nepravde je uvek bilo, i uvek će je biti. Nepravda boli, niko na nju nije imun. Bolelo me je kad sam shvatila da ću biti samohrani roditelj. Bolela me je izdaja, prevara, bolela su me neizgovorena pitanja moje okoline, zagledanja i komentari.

Boli me i dalje, i verovatno neke stvari nikada neću uspeti da prevaziđem.

Ali ja više nemam ni višak vremena, ni višak živaca. Život teče dalje, moram da se snalazim kako znam i umem.

Kada ste primorani da iz sebe svakodnevno izvlačite maksimum, kada jednostavno nemate druge nego da razmišljate i postupate pragmatično – polako postajete druga osoba. Zato, kada se lekar ne pojavi na zakazani termin, vi jednostavno zakažete drugi. Ne gubite vreme na rasprave i negodovanje. Idete dalje.

Nekada mi je bilo važno da me ljudi vole. A najvažnije mi je bilo da ostanem u vezi koja za mene nije bila dobra. Žestila sam se i sekirala, sve dok nisam počela da otvaram oči.

Nije sve važno. Neke događaje jednostavno treba primiti k znanju i nastaviti dalje.

Kada ste samohrani roditelj, primorani ste da budete efikasni i pragmatični.

Ovo je hitno, ovo je bitno. Ovo nije.

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA