Neka sami prekinu zagrljaj

Ovde pišem o nečemu što mi se desilo u nekoliko navrata, pa mi je dalo povod za razmišljanje.

Došle smo kući nakon posla i vrtića. Dan je bio dugačak – a koji pa nije? Mnogo obaveza, mnogo aktivnosti, a nakon svega još i nabavka u samoposluzi.

“Još jogurta, mama! Mogu li ovaj keks? Ovu čokoladu? Kako misliš, nemamo para? Imaš ti, znam da imaš…”

Obe smo bile umorne, neki bi čak rekli, smorene.

Izuvanje, pranje ruku, vadim namirnice iz kesa i raspoređujem ih po frižideru. Razmišljam šta da ponudim za večeru.

Ćerka mi je zavaljena na krevetu, traži da joj pustim crtaće.

Ne, ona ne ume sama da uključi televizor. Možda preterujem, možda je tehnološki zaostala pa će joj se u školi druga deca smejati. Nikada joj nisam dala da barata daljinskim, smatram da to nije za decu. Uostalom, ionako uglavnom gledamo kanale sa crtanim filmovima…

Traži kokice i sok. Kokice joj donosim, sok nemam. Nudim vodu ili jogurt.

Umorna je, prevrće se po krevetu, kmeči. Traži da je zagrlim.

Osvrćem se po stanu: haos svuda. Kreveti nenamešteni, odeća po foteljama. Cipele, jakne, igračke. Sve je to normalno, ali ima dana kada me baš ubija u pojam. Potrebno mi je malo mira, opuštanje. Šolja čaja. Da se ispružim i zatvorim oči na tren.

“Mama, doođi da se zagrlimo!”

Sedam na krevet. Grabi me, steže iz sve snage.

Misli mi se sudaraju po glavi. Šta ću za večeru? Da li da pustim mašinu sa prljavim vešom? Gde li sam stavila naočari? Morala bih da peglam. Možda je vreme da joj perem kosu…

Ispod oka odmeravam stolicu na kojoj je naslagana odeća, treba sve to da sklonim, nema smisla, ne znam više gde mi je šta.

Grlimo se, a meni u glavi vreme otkucava, tikataka tikataka… Oslobađam se njenog stiska.

“E, dobro, hajde sada da…”

“Ne, mama, zašto stalno tako radiš! Stalno! Kažeš – e dobro… i onda odeš !”

Dete mi se ljuti. Ali ne samo što je ljuta, već je i uvređena. Pokušava da odglumi moje pokrete kako bi pokazala šta joj je zasmetalo. Vidim da joj uopšte nije bilo po volji što sam prva prekinula zagrljaj.

Plače. Vraćam se na krevet.

Nek ide sve dođavola. Stvari razbacane po stanu, neispeglan veš, prašina.

Moja nervoza i frustracije, čaj, pa valjda sve to može da sačeka. Izvinjavam joj se i obećavam da nikada više neću prva prekinuti zagrljaj.

Izgleda da je to usud svih majki. Preopterećene smo, a đavo nam ne da mira, ne možemo da se opustimo. Stalno vrtimo neke spiskove, sklanjamo, peremo, peglamo, smišljamo i kombinujemo. Čini mi se da sam se poslednji put izležavala kad sam bila bolesna, a od tada je prošlo nekoliko godina.

Sanjam o tome da mi kuća bude čista, sređena.
Da ne bude igračaka svuda.
Da čiviluk ne bude zatrpan jaknama.
Da u predsoblju ne stoji kolekcija svih naših cipela i ostale obuće.
Da se veš ne suši u dnevnoj sobi.
Da ne tražim svakog jutra češalj i šnale koje su spletom okolnosti završile na podu pored kreveta.

Stalno se borim protiv vetrenjača. I nikako da shvatim da je mnogo važnije – da ne prekidam zagrljaj.

Sve ono što nama s pravom smeta, naša deca ne vide. Želimo da ih naučimo redu, disciplini, čistoći, i to je ispravno. Međutim, ponekad jednostavno momenat nije pravi.

Kažu da vreme prolazi mnogo brzo i da neke trenutke treba zgrabiti i ne ispuštati. I to je baš tako.

Još uvek se napolju držimo za ruke.
Još uvek se mazimo tako što trljamo noseve.
Još uvek je za nju moj zagrljaj najvažnija stvar na svetu. I kokice.

Pitanje je samo, koliko dugo će još ona želeti moje bezuslovno prisustvo i pažnju. Šest godina je prošlo za tren oka. Ponekad se trgnem i shvatim da pored sebe imam veliko dete, koje će možda vrlo uskoro zatvarati vrata od svoje sobe i samostalno izlaziti u šetnju.

Pustimo ih neka sami prekinu zagrljaj.

Malo strpljenja. Ne gubimo ništa, a oni dobijaju – čitav svet.

 

 

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA