Danas vidim da su sve majke nekako postale moja mama. Decu ne viđam u dvorištu, svi su u nekim školicama i uče kako bi kasnije imali više znanja u životu. Hvale se na Instagramu kako im deca znaju engleski jezik sa pet godina, pevaju u horu i treniraju karate.
Ja slobodno mogu da kažem da mi sve te škole nisu pomogle. Flautu ne sviram godinama, glumu kao što vidite nisam upisala, novinar sam, folklor ne igram, osim na svadbama… Tako da mi, kada se sve to sakupi, jedino engleski znači. Ipak ne znači ništa kada se uporedi sa tim koliko bi mi značilo da sad imam neku drugaricu iz detinjstva sa kojom bi se sećala nestašluka koje smo pravile i igri kojih smo se igrala.
Ja danas nemam ništa od toga što je moja mama bila srećna kada bi joj preko telefona i na ulici rekli „Ma svaka čast kako si ti usmerila svoje dete, kako je aktivno na svim poljima“, a niko tada nije razmišljao o tome da li ja sve to mogu da izdržim.
Ono što ovim tekstom želim da poručim zahtevnim roditeljima jeste da moraju da shvate da je pred decom ceo život, vremena će biti za sve. Ali kada prođu godine i kada prođe detinjstvo vaša deca nikada ponovo neće moći da budu bezbrižna i da ponovo budu deca.
Komentari 0