Ipak moram da priznam da sam se tada malo više zabavljala, vozila sam bicikl i igrala se ponekad, i odlazila u goste kod tetke.
Najgore od svega je što ni u jednom trenutku moja mama nije bila zadovoljna. Gomile diploma, pohvalnica, medalja njoj su bili jedno super, jer jelte to se i očekuje nema šta da me pohvaljuje mnogo. I uvek je zahtevala još i još…
Druga deca su uglavnom gledala na mene kao osobu koja im je bila smetnja za sve. Zašto? Pa zato što su im roditelji tražili da budu kao ja, kad naprave problem ili dobiju loše ocene, govorili su da se ugledaju na mene jer sam ja uvek sa knjigom, u privatnim školama i nemam vremena za glupiranje. Zato mislim da me nisu ni voleli, a ni svesni nisu koliko sam ja njima zavidila.
Ja sam toliko želela da padnem i ogulim kolena nekad, a nikad mi se to nije dogodilo. Zamislite dete koje se nikada nije toliko udubilo u igru da bi palo i odralo kolena. Nikad nisam napravila problem, nisam šutnula loptu u tuđe cveće, nisam krala trešnje i nisam nekome slomila igračku a toliko sam sve to želela… I ako mi neko kaže da je to u redu, nije.
Ova tortura trajala je do osmog razreda. Mama nije popuštala, imala je nove zahteve, a ja sam bila umorna. Trebala mi je razonoda, druženje. I dalje mi bude žao kad se setim koliko sam samo druženja posle škole propustila, koliko sam rođendana propustila, na koliko školskih turnira u kojima sam trebala da podržim društvo iz škole nisam otišla… A onda sam u srednjoj školi odjednom odrasla i smogla hrabrosti da joj se suprostavim.
Komentari 0