Ovo je veliki trenutak za roditelja. Istovremeno, to je i veoma težak trenutak. Do sada, dete je moralo da ostane gde god da je bilo. Sada je svuda, istražuje po celoj kući, uzima i pomera predmete, penje se i nosi kako poželi. Montesori je opisala ove tek osamostaljene petnaestomesečne bebe kao „veoma različite od dece kojoj je pre samo kratkog vremena bila potrebna pomoć u pravljenju prvih nestabilnih koraka. Nisu bila samostalna zato što su se oslanjala na druge da im pomognu. U tom periodu, bila su borci, a sada su pobednici. A kako mi odgovaramo na ovo veliko osvajanje samostalne aktivnosti? ,,Danas pravimo kockaste kutije, ogradice i stavljamo dete unutra… To je nagrada za samostalnost koju je dete osvojilo, ovo je količina slobode koju mu dopuštamo.“ Zatvaranje deteta u ogradicu, kao u kavez, kada je u kući, i u kolica kada je napolju, znači da ne možemo da učimo o razvojnim potrebama tog deteta, „ne možemo da proučavamo njihovu psihologiju.
“ Montesori je savetovala jednu majku koja je pokušavala da nauči više o svojoj ćerki: „Ostavite je na miru i posmatrajte šta radi. Ne ostavljajte je, ali je posmatrajte sa udaljenosti; možete da joj priđete ako joj je potrebna pomoć.“
Ova mala devojčica nastavila je da ostavlja svoje brojne igračke i počela da nosi veoma tešku hoklicu svuda po kući. Montesori je opisala drugu decu ovog uzrasta kako čine jednako iznenađujuće stvari: nose teške krčage sa vodom preko tepiha jako se trudeći da ne prospu ni kap, nose veknu hleba veliku gotovo kao i oni sami do stola, prazne veliku korpu za papirni otpad, zatim skupljaju i najmanji komadić papira i vraćaju ga nazad u korpu, čiste po celoj kući pajalicom, stavljaju zapušač unutra i ponovo ga vade iz bočice parfema, uzimaju sveže opeglane salvete i ređaju ih u gotovo savršenoj pravoj liniji preko sobe od jednog ugla do suprotnog, a zatim ih ponovo pažljivo slažu jednu na drugu.
Za Montesori, sva ova slobodno izabrana ponašanja nude ključeve za razumevanje detetovih potreba u samoformiranju. Montesori je očekivala da će odrasli njen predlog − da istovremeno pruže više slobode u aktivnostima i pažljivo posmatraju kretanje petnaestomesečne dece, smatrati uznemirujućim, čak i teškim u početku. Svakako će zahtevati požrtvovanost roditelja. Naročito, odustajanje od ogradice značilo je odustajanje od slobode da ne moramo da nadziremo dete. Ali Montesori je insistirala: „Dati detetu slobodu i biti budan i spreman nije lako, ali moramo biti spremni da sve to učinimo.“
Veoma interesantan period detetova razvoja,u kojemu smo više bojažljivi i spremni radi sopstvenog mira da ograničimo slobodu novoformiranoj ličnosti njegovom veličanstvu-detetu.
Nažalost objektivne okolnosti u masi slučajeva dovode do ignorisanja želje „pobednika“pa se isti pokušava čuvati na bazi posedovanja amajlije te kao suvenir ostavlja na „sigurnom“prostoru. Ta naša nesvesna ograničenja su već prvi znakovi vaspitanja, koji se kod deteta očituju kroz želju o imitiranju,i istovremeno se u malim glavicama cementira alarm koji ukazuje na zabranu,što u daljnjem životu ćini deo svesti „šta se sme a šta ne“. I umesto da se nastavi sa blagim zabranama i naravno pohvalama ,kada se za to stvore uslovi,mnogi roditelji „padaju“u emocijama i nastavljaju vaspitanje u duhu ,rano je za veta,čime ostavljaju ,slobodu mladom umu da sam odlučuje.