Pogledam povremeno albume koje sam počela da pravim kad mi se dete rodilo. Konstatujem da sam se promenila. To je sasvim normalno, nikome godine ne idu unazad, pa ni meni. Ali nije u tome stvar.
Vidim na sebi tragove nedaća, briga, neprospavanih noći. Gledam fotografije sa ćerkom dok je bila beba, a zatim pogledam sopstveni odraz u ogledalu. Promene su očigledne, ali ne samo zato što su od tada godine prošle. Razliku čini život koji sam vodila, i koji vodim.
Pre četiri godine, prilikom rutinskog lekarskog pregleda otkriven mi je tumor štitaste žlezde. Veliki tumor, srećom benigni, nastao je najverovatnije kao posledica godina akumuliranog stresa i nesrećnog života. Tumor sam operisala, ali nedostatak u radu štitaste žlezde učinio je svoje. Ja koja sam sebe uvek smatrala apsolutno zdravom i večnom, počela sam da posustajem.
I tako sam počela da se kljukam suplementima. Za štitastu žlezdu. Za metabolizam. Za energiju. Ovaj vitamin, onaj vitamin, ma nema toga što nisam pila. U zavisnosti od godišnjeg doba i novca, pri ruci su mi uvek bočice sa raznim tabletama koje trošim kao da mi život od njih zavisi. Pre nedelju dana mi je ćerka otišla na rekreativnu nastavu. Tog petka ujutru, došao nam je njen otac kako bismo je zajedno ispratili. Poslednjih godina retko dolazi kod nas. Odnosi su nam prilično zahladneli. Osim toga on ima novu porodicu i sve manje vremena, pa se uglavnom viđamo na kapiji njegove kuće kada uzimam ćerku.
Seo je za trpezarijski sto, ugledao poređane bočice sa suplementima i prokomentarisao: nije ni čudo što imaš toliko energije, kada sve ovo piješ.
Energija. Ključna reč dvadeset i prvog veka. Pozitivna energija, dobra energija, loša energija. Imam ja energije i te kako. Ali ne verujem da potiče od suplemenata.
Često se pitam odakle mi uopšte snaga da preskačem prepreke, da se trudim i borim, da ustanem i produžim dalje onda kada mi se čini da taman što nisam pala. Pre neko jutro, dok sam se vozila ka poslu, poželela sam da parkiram uz trotoar, isključim motor i zatvorim oči na par minuta. Ne znam šta mi bi i zašto to, bila sam naspavana i nije bilo ama baš nikakvog konkretnog razloga da se tako osećam.
Suplemente pijem, da, a da li pomažu, nisam sigurna. Na dugi rok verovatno znače. Ali nisu suplementi ti koji majkama daju snagu i volju koja nam je i te kako potrebna.
U čemu je moja tajna? U čemu je tajna svih majki na ovom svetu?
Mi imamo supermoći.
Možemo da vozimo i razvozimo tamo vamo, pa onamo, pa opet tamo, pa nazad i sve iz početka. Hvala mobilnom telefonu i kafi za poneti, pomažu da ubijemo vreme dok čekamo decu ispred škole jezika, sporta, glume…
Imamo moć da oteramo ružne snove sa dve jednostavne reči: sve je u redu, spavaj. Ako ne pomogne, dete jednostavno dođe kod nas u krevet i stvar je rešena.
Imamo moć da zamenimo ili nadoknadimo oštećene stvari. Kao na primer olovke ili gumice. Umemo iz fioke da izvučemo baš svesku koja je potrebna za sutra. Ili tubu lepka. Ili novu vijaču.
Imamo supermoć da nahranimo dete koje neće da jede, da ispričamo kojekakve glupe priče koje će da sluša širom otvorenih usta (i hop, avion uleće pravo u garažu… zini… žvaći… nema pljuvanja…)
Zahvaljujući supermoćima, uvek čujemo dete kad nas zove maaama… čujemo i tuđu decu. Ko god viče maaama, mi skačemo i pojurimo.
Imamo supermoć da ostanemo budni cele noći ako nam je dete bolesno.
Zahvaljujući supermoćima mame mogu da otvore svako pakovanje, kutiju, bilo šta što dete ne može.
Mame imaju supermoć da stvore novac i kad ga nemaju: za nove cipele, jaknu ili igračkicu koju dete mnogo želi, baš sad.
Mame imaju supermoć da prevedu kmečanje deteta u jasnu potrebu ili želju. Uvek znaju zašto dete kuka, plače ili pruža ruke.
Moja posebna supermoć: mogu da pronađem svaku izgubljenu ili zaturenu igračku u kući. Imajući u vidu koliko toga imamo i koliki je kod nas haos, ovo je baš ozbiljna supermoć.
I tako, nije stvar u suplementima. Odnosno, oni valjda znače, u suprotnom sam uzalud na njih silne pare potrošila. Ali stvar je pre svega u dobro poznatoj prirodnoj pojavi koja se zove – supermame.
Jer supermame imaju – supermoći.
