Kako je prošao naš prvi ispit zrelosti

Pripremali su ih u vrtiću. Rekoše mi, sve im je objašnjeno. Uvežbavali su pitanja i odgovore. Šta će ih možda, valjda, pitati na testiranju. Šta da kažu. Kućna adresa. S kim žive. I ne znam šta još, pustila sam vaspitačice da rade svoj posao.

Starije generacije 4. maj pamte po Titu. Davne 1980. je na taj dan preminuo najčuveniji Jugosloven, čitava država je plakala a na hiljade ljudi stajalo u redu ispred skupštine kako bi mu odali poslednju počast.

To je bilo 4. maja 1980.

Na dan 4. maja 2018, moje dete je imalo testiranje za upis u osnovnu školu.
I taj dan je za nas bio značajan baš kao i drugima davni 4. maj 1980.

Pripremali su ih u vrtiću. Rekoše mi, sve im je objašnjeno. Uvežbavali su pitanja i odgovore. Šta će ih možda, valjda, pitati na testiranju. Šta da kažu. Kućna adresa. S kim žive. I ne znam šta još, pustila sam vaspitačice da rade svoj posao.

Tog jutra me je ćerka pitala ko će doći po nju u vrtić. Odgovorila sam – ja ću, a zatim idemo do škole.

U očima straha i panike. Zašto baš danas? Šta ćemo mi tamo, neću u školu, ni danas niti bilo kog drugog dana! Škola je grozna!

I hajde sada vi pokažite strpljenje i takt. U školu se mora, i tačka. Škola je fenomenalna. A i da nije, mora se. Naravno nisam joj tako rekla.

Testiranje manje više svuda izgleda isto. Dete ostaje nasamo sa pedagogom / psihologom, a zatim se sa roditeljima sumiraju utisci.

Kažu da se mnoga deca uplaše, ali ipak nekako odgovore na postavljena pitanja a zatim sve prepričaju roditeljima.
Drugi mališani, pak, opušteno pristupaju tom testu i sve bude divno i krasno.

Moje dete je dramoser, moram tako da se izrazim.

Beži od svake nove situacije.

Plaši se svega nepoznatog.

Rado plače svakom prilikom.

Dakle situacija jedan na jedan sa pedagogom izgledala je ovako:

Najpre smo zajedno ušle u kancelariju. Pedagog je muškarac. Prijatnog izraza lica, ali ipak – muškarac. Moje dete je naviklo na žene vaspitačice.

Predosetila sam problem. Naravno, počela je da plače čim smo sele. Uhvatila me za ruku a krokodilska suza potekla je niz obraz. Nakon nekoliko trenutaka, izašla sam.

Ostala je oči u oči sa strašnom nemani.

Provela sam narednih dvadeset minuta u hodniku. Povremeno bih se primakla debelim vratima i pokušavala da čujem šta se unutra dešava. Nije se čulo ama baš ništa.

Osnovci su prolazili hodnikom. Vesela dečurlija međusobno se zadirkivala; nosili su teške rančeve i nekuda žurili. Delovali su opušteno, zadovoljno. Nisam svoje dete mogla da zamislim među njima.

Dvadeset minut kasnije, dakle, vrata su se lagano otvorila, ćerka me je pokunjeno pozvala da uđem. Pedagog se smeškao a onda mi je saopštio da je testiranje prošlo katastrofalno. Plakala je prvih deset minuta, a zatim nevoljno odgovorila na samo neka od postavljenih pitanja.

Sad znam zašto nisam ništa uspela da čujem. Srećom, “u školu se primaju sva deca samo da imaju dve ruke i dve noge” (citiram pedagoga), tako da joj je sve bilo oprošteno.

Iako je pedagog obećao da će obratiti pažnju na nju te da će je smestiti kod neke blaže učiteljice, počela sam da strepim.

Suočila sam se sa novim potencijalnim problemom: ćerka mi je paničar.

Ne voli promene.

Nesigurna je u sebe.

Potrebna joj je stalna podrška i ohrabrivanje.

Pre neki dan sam pričala sa mudrom prijateljicom koja je već u životu prošla sito i rešeto.

Podsetila me je da je roditeljstvo zapravo neprestano pružanje ljubavi i podrške.
To je jedino što je važno i jedino što treba stalno od nas da dobijaju.
Sve ostalo, lepa odeća, obuća, igračke i ostale gluposti, sve je to lepo ali totalno nebitno.

To je i najvažniji i najteži zadatak svakog roditelja: da deci svakodnevno u svakoj situaciji pokažemo da ih volimo i da ćemo uvek biti uz njih. Da ih hrabrimo i podržimo. Da ih pridržimo kad se sapletu. Da im objasnimo i tumačimo život. Da ih ispratimo na tom putu sazrevanja i pomognemo da postanu dobri, pametni i odvažni ljudi.

Nekada sam strahovala, kako ću se snaći oko logistike : šta ću da joj kuvam, hoću li umeti da joj kupim adekvatne stvari.
Do nedavno mi je najbitnije bilo kako da joj opremim sobu i organizujem rođendan.

Tog 4. maja, na godišnjicu Titove smrti, shvatila sam da nas najveća iskušenja i prepreke – tek očekuju.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA