Igre spavanja i šizofrenija iz kupatila

Nekad je pored mog kreveta mogao da se odigrava komplet trubački sabor. Kad kažem komplet, mislim na komplet, znate bina, mikrofoni, publika, poštovaoci i obožavaoci trubačkih “umilnih” nota. Sve to ne bi poremetilo moj san.

Eventualno, ali veoma upitno, bih promenila položaj, ali bih i dalje spavala kao top. Ne usuđujem se da kažem „spavala bih kao beba“. Svi znamo kako bebe (ne)spavaju. Moja beba je bila veliki ljubitelj budnog stanja. Spavanje je za nju predstavljalo neku vrstu kazne, kad u njoj ne preostane više ni atom snage koji bi držao kapke otvorenim. Naslutićete da se aktivnost zvana spavanje dešavala veoma retko. Kad bi nastupila uvek je bila svečano dočekana u mojoj glavi. Veselila bih se kao prava na saboru trubača. Merak. Ruke u vis! U stvari ne, da ne ispadne dete. Avaj, moja beba je, ipak znala i htela bolje. Znala je, u tako osetljivom i zelenom uzrastu, da je spavanje precenjeno i da gubi vreme. Zašto spavati, verujem da se pitala njena plava glavica. Sati prolaze u ležanju, a mogli bi da budu upotrebljeni za upoznavanje prirode i društva, sveta oko nas i ostalih sitnica koje radost bebeću znače.  Mudro dete, preduhitrila me u saznanju da je spavanje passé, da je dan tako znatno duži, dok sam ja naivno cenila spavanje. Oproštaj spavanja i moje malenkosti je, moram priznati, bio propraćen suzama. I trubačima. Svečano. Jer sam znala da ćemo se opet sresti u intervalu koji se broji godinama. U penziji.

(Ne)spavanje je nuspojava roditeljstva. Ovom prilikom pozdrav za sve one koji od pelena vel.2 spavaju, a sa njima i njihovi roditelji.

U svetu moje bebe dvadeset minuta spavanja jednačilo se spavanju u trajanju od dva i po sata.  U mom svetu se tih dvadeset minuta jednačilo sa dva minuta, ali ko je mene šta pitao. Deca sama određuju satnicu. Toliko o vremenu kao relativnom pojmu, što će reći da su naši maleni naučnici već od kolevke istomišljenici Ajnštajna.  I tako bih ja spavala dva minuta, mrzela nauku i bila srećna, ukoliko se iz tog spavanja ne probudim ukočenog vrata, ruku, nogu. Položaji u kojima sam spavala, ako sam uopšte spavala, dok je ona spavala su bili sve, samo ne prirodni. Spavala sam kao nindža slepi miš. U slučaju da nisam spavala – a to je u 90 od 100 spavanja slučaj bio, bavila bih se levitiranjem po stanu, koji nikad nije sarađivao sa mnom. Sve što škripi htelo je baš tad da škripi jače nego inače. Parket bi cvrkutao i falširao. Sve što sam mogla da preskočim, oborila bih. Disanje bih svela na minimum, da ne pravim buku. Na kraju, ona bi se probudila posle dva minuta, a ja ništa ne bih obavila iznurena od silnih pokušaja da budem tiha. Spas sam tražila u kafi. Mnogo kafe. I u odrastanju i sazrevanju. Dužina njenog spavanja je proporcionalno rasla sa njenim odrastanjem. Spavanje se dužilo, postajalo čvršće. Ona je napokon spavala. Ja nisam, ali sam zato našla vreme za rad i nešto spavanja, al’ na jedno oko (za svaki slučaj).  Zato spavanje čuvam u top pet omiljenih uspomena iz detinjstva i devojaštva. Rado ga se setim, pa mi se nasmeši brk od miline brčkanja u postelji do podne, u stilu morske zvezde.

Šizofrenija iz kupatila je još jedna u nizu nuspojava roditeljstva.

Prilično sam uverena da je majka priroda nešto krišom met’la u naš (majčinski) sistem onog trenutka kada smo donele dete na svet. Vešto je odradila amneziju na sve porođajne boli i natempirala organizam da se lakše adaptira na nesanicu i veliku čujnost. Sve čuješ, sve vidiš, sve osetiš i sve znaš, a nespavanje podnosiš kao da u životu nisi minut odsanjala. To bi objasnilo činjenicu zašto se još od porođaja osećam kao seizmograf.  Pažljivo pratim sve potrese u detesferi. U stanju sam da detektujem otkucaje srca na daljinu, vibraciju misli, njihanje na nestabilnim nogicama, i povrh svega odredim jačinu i vremenski interval u kome se gorepomenute promene dešavaju. Ne bi me čudilo da dobijem produžetak tela u vidu magnetnog uređaja i igle kojim bi beležila i grafički prikazala mehanizme pokreta. Frekvencije osećam besprekorno. Bile one stvarne ili umišljene.

Umišljene frekvencije su najgore. Ravne su halucinacijama. Zapravo, to i jesu halucinacije. Čuju se pod vodom kad pokušaš da se tuširaš. Intenzitet halucinacija je jednak intezitetu roditeljskog radovanja opuštanju. Što se više raduješ tuširanju ili punoj kadi, ako ste baš neizlečivi hedonista i veliki optimista, to je veća verovatnoća da će halucinacije nastupiti. Željni da speremo sa sebe dan, miris kuvanja, mleka, posao i po koji besni ispad, zakoračimo u kadu/tuš kabinu nadajući se relaksaciji. Ono što nastupa jeste holivudski izrežirani, kratki nezavisni film. Odvrneš slavinu, ah kako voda opušta pomisliš zadovoljno se smeškajući. Zaustaviš sebe u sekund dugom užitku, jer čuješ dečiji plač. Huh, šta?! Zavrneš slavinu, ne čuješ ništa. Čuješ tišinu. Opet odvrneš slavinu, čuješ vrisak. Zavrneš slavinu, ne čuješ vrisak. Odvrneš slavinu, pomisliš, sve je u redu, kad ono kakvi, vrisak, plač, horor. Zavrneš slavinu, nasapunjan izletiš iz kade, sapleteš se, padneš, ustaneš, ništa te ne može zaustaviti, tvoje dete plače, oklizneš se na mokre pločice, odvališ kvaku na vratima od kupatila, sve se tako brzo dešava, razvališ vrata od kupatila, sapleteš se na tepih u hodniku, raskraviriš jedno koleno, oba. Koga briga. Ustaješ, detetova soba je tako blizu, a tako daleko, stižeš do sobe, voda i sapun kaplju sa tebe, lupaš šakom o vrata od sobe, kad tamo… Dete mirno spava. Ono spava! Ne plače. Bezbedno je. Nije se prosulo po podu. Nije raseklo glavu. Pokunjeno se vraćaš u kupatilo. Pomisliš dobro je, samo sam malo prso’, ali s tim saznanjem mogu da živim, ne smeta mi. Vratiš se pod tuš. Odvrneš slavinu. Ne, evo ga opet! Opet plač. Pomisliš, možda je to neko drugo dete. Čekaj, pa u okolini nema drugog deteta. To je moje dete!!! Zavrneš slavinu. Tišina. Odvrneš. Plač. Bataljuješ tuširanje i odlučuješ da ćeš se tuširati isključivo u toku dana. Kada je dete budno. Što je sigurno, sigurno je. Ne moramo se baš toliko stresirati.

TashOnLash Blog

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA