Empatija: Da li dete može da oseća “previše”?

Na Vidovdan smo dobili knjižice, uspešno smo završili prvi razred. Nije samo Isidora, završili smo i mi roditelji. Sve je prošlo najidealnije moguće. Ali… Ona je naučila najvažniju lekciju.

Znala sam da iver ne pada daleko od klade, znala sam da će povući na mene. I takva je. Brljiva, sve voli da prokomentariše, na sve da odreaguje, sve da primeti. Ali empatija će nas obe ubiti.

Pada kiša, svo četvoro ulazimo u prodavnicu. Ispred mlada Romkinja sa bebom. Znam je iz viđenja i pre bebe, tražila mi je često novac. Nekad sam dala, nekad ne. Ulazimo u radnju, Isidora uspaničeno traži novac da joj dam za bebu. Ja već na ivici snage, umorna, moram u nabavku, moram večeru da spremim. Onako besno joj kažem da može da se odrekne slatkiša koje je htela i da da za ženicu. Ona pristaje u sekundi i odlazi sa novcem a mi ostajemo u marketu. Posle par minuta se vraća uplakana i mokra od kiše. Nije je našla. Nije želela ništa ni da kupi jer više nije bila raspoložena. Tada bih joj dala ceo svet da sam mogla.

Pričam sa sestrom mojom i posle dva dana me zove i kaže da prenesem  Isidori da joj je dala novac. Nedugo zatim sretnem je i ja, kupim doručak. Isidora srećna.

Ja sam bila preponosna ali i tužna. Meni je dovoljno da vidim neku takvu scenu i da se loše osećam. Ne želim da i ona prolazi isto. Prvi susret je dečačić koji peva u autobusu. Izavadila sam sitninu i dala joj. Žena pored komentariše da je i jutros pevao (to je već bio veče). Ja ga pogledam a on ocu pokazuje kako ga grlo boli. Odmah se setila kada je Drina sebe hvatala za vrat kada je imala gnojnu anginu. Onda sam se setila i koliko košta sprej za grlo ili pastile. Ponovo sam se uhvatila za skoro prazan novčanik. Plakale smo obe.

Posle izvesnog vremena, videli smo dečaka ponovo. Isidora je videla da ima nove patike za fudbal. Tada je ona imala svoj novčanik i izavadila je novac i dala mu. Naravno, nema ona neke velike sume kod sebe ali skuplja kusur, ono što nama ispadne i slično.

U školu ide sama, sama se vraća iz škole. Ostaje sama, ne neki dug period. Zna da dođe, psa pusti napoljem sipa mu vode. Ide sama u parkić, kupuje sladoled. Mislim da je izrazito samostalna za svojih sedam i po. A opet čini mi se da sam najviše na tome radila. Da bude sposobna i samostalna. Verovatno sam uvek želela da je osamostalim iz potrebe da sebi malo olakšam život dok smo živele samo nas dve. Od dve i po godine ide bez mene na more, rekreativne. Najveći kompliment je bio kada je vaspitačica koja je videla jednom pre toga odvela na rekreativnu sa tri i po godine i nakon toga rekla da svako ko zna Isidoru može da pomisli da ima dva para roditelja a ne samo jednog.

Ipak ona je i pre dolaska Drine na svet rasla sa braćom, decom naših prijatelja i kumova. Kao i svako dete, prolazila je faze sebičnosti. Ali sa dolaskom Drine je potpuno izgubila tu crtu. Samo nekada želi da se igra bez partibrejkera, i da ne juri za svojim sveskama i domaćim zadacima.

Možda sam nekad bila i gruba i delovala nezainteresovano. Ode na rekrativnu a ja ne zovem svaki dan a ona se buni da je ne volim. Objasnila sam joj da je volim i verujem joj i da nemam potrebu da joj visim nad glavom. Da na bazenu neće nositi mišiće i ako insistira učiteljica jer ona godinama pliva. Moje dete je ispalo savršeno koliko sam ja nesigurna bila.

Neko je lepo rekao da je najbitnije detetu dati krila da poleti i krilo u koje može da se vrati. Ja mislim da je najbitnije znati svoje dete i verovati u njega. I sama se borim sa konstantnim manjkom samopouzdanja ali ne dam da moje dete to primeti.

Kćeri moje živite svoje snove ma kakvi god oni bili… Samo da Vas čine srećnima. I ko uopšte kaže da je nebo granica ?

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA