Deci smo potrebni uvek

Kada sam počela da nosim naočare pre dve godine, svet mi se srušio. Pre svega jezivo mi je delovalo da ЈА moram da nosim naočare. Sočiva naravno nisu dolazila u obzir (verovatno bih oko iskopala).

Prvo, još jedan izdatak za kućni budžet, drugo, ja baš ne volim takve ’’asesoare’’. Pošto sam tada bila trudna, oftalmolog je rekao da je moguće da je hormonska promena i da će se to regulisati. Prošla trudnoća, nije se regulisalo. Kupila sam i druge naočare, ovog puta skuplje i lepše i pomirila se sa sudbinom.

U međuvremenu je Isidora krenula u prvi razred. Devojčica sa kojom je sedela, počela je da nosi naočare. Naravno da je i ona počela da ima probleme sa vidom. Jedno jutro se užurbano spremamo u školu kao i uvek a Isidora mi sva uplašena reče da se plaši da ne ide u školu jer ne vidi da prepiše sa table. Naravno, odmah sam pomislila da se folira ali nisam smela da budem isključiva i ako sam znala da me verovatno čeka trošak za nepotreban lekarski pregled.

Tata je takođe počeo da nosi naočare pa su njoj stvarno falile. Pregura ona tako tih par dana do pregleda ’’mučeći se da vidi sa table’’. Pita doktorka da li oba roditelja nose naočare. Odgovorih potvrdno i ako sam se kasnije setila da je Isidora poprimila Željkove karakteristike ali da vid nije mogla jer i ako je najbolji otac na svetu ipak nije dao svoj genetski materijal. Čkiljila je ona tamo, piljila ali rezultat je bio jasan, ima savršen vid. Odahnula sam. Nije ona ni bila svesna koliko naočare ustvari smaraju. I da nisu COOL. U medjuvremenu je nosila one za sunce i glumila da su za vid.

Onda sam shvatila da sam negde i ja krivac. Da nikada ne sednem sa svojim detetom da joj pojasnim kao što sam trebala sada. Naočare nisu interesantne i neuporedivo je lakše ako nemaš potrebu da ih nosiš. Previdela sam da ja trebam da razgovaram duže sa detetom, da mu svakodnevno objašnjavam situacije, zašto je nešto tako. Ali život je previše ubrzan, previše toga je na ženi 21.og veka. Ali to ne može i ne treba biti izgovor, potrebno je više truda i razumevanja. Više strpljenja. Razlika u godinama između dece me je malo dizbalansirala. Zaboravila sam da sam da sam Isidori potrebna i ako se sama jede i kupi, i ako odavno ne nosi pelene. Da sam njoj možda i potrebnija nego Drini. Da ona sada intezivno gradi sebe i svoj karakter. A ja sam zauzeta a verovatno će vrlo brzo doći dan kada ću se kajati što nisam usporila i što nisam shvatala da treba da povučem ručnu. Da sve što radim i zašta se borim je isključivo zbog  njih.

Posao nas iscrpi, to je neminovno. Ali ono najbitnije nije posao,  koliko god ga voleli, koliko god uživali u njemu i koliko god da nas ispunjava.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA