Alimentacija, reč od koje crvenimo

Alimentacija. Ovo je prokleta tema, tema o kojoj se nerado piše, jer je mnogo mnogo gadna.

Šta je uopšte alimentacija? Obično se određuje sudskim putem, i obično je plaća otac jer najčešće dete ostaje na staranje majci. Obično alimentacija bude nekakav procenat od očevih primanja. Često taj iznos nije dovoljan ni za šta. I često je na žalost potrebno da se naplati sudskim putem.

Ne volim da pišem o ovome. Kažu, to je lično, intimno pitanje. Zadiranje u finansije, u novčanik, je vrlo privatna i neugodna tema. Jeste. Gadno je. Stresno je. I zato treba da ćutimo, da povijemo glave i da se pravimo da je sve u redu, da nema veze? Ali ima veze, i te kako ima veze.

Ima veze čak i ako imate dovoljno novca za vaše dete (ili vašu decu) pa vam je svejedno za tu prokletu alimentaciju. A inače prezirem taj izraz. U prevodu mi zvuči kao novac za hranu. A podizanje deteta ne svodi se samo na njegovu ishranu (što bi neki rekli – a šta pa dete toliko jede ?) daleko od toga. I ne svodi se samo na novac.

I baš zato što je toliko neugodno, baš zato što je to jedna od najvećih frustracija svih samohranih roditelja, ja ću o tome da pišem.

Jednom prilikom sam na na FB okačila fotografiju ćerkinih novih cipela, uz komentar koliko su koštale. Bile su preskupe, i to je bila poenta posta, da ne bi smele toliko da koštaju. Kaže mi prijateljica, skloni to, novac je veoma lična tema. Jeste lično, ali od novca mi svi živimo, i od tog istog novca podižemo našu decu.

hranimo ih

oblačimo ih i obuvamo

plaćamo jaslice/vrtić/školu (ne, državna škola nije besplatna, daleko od toga, ja vam to kažem)

plaćamo bebisiterku kada nemamo drugog izbora

letovanje, zimovanje

plaćamo sebi ono što je nama potrebno kako bismo mogli da podižemo svoju decu

Novac na žalost pokreće svet. Bez novca možemo da se uhvatimo za uši i da zaigramo. Novac ne donosi sreću ali nam omogućuje neke stvari koje su i te kako bitne. 

Alimentacija je mučna tema za roditelje koji treba da je prime. Zato što je prečesto ona mizerna. Zato što prečesto za nju moraju da tuže. Zato što je ponižavajuće tražiti novac za rođeno dete, i to od drugog roditelja čije je to dete takođe – rođeno. Zato što prečesto čujemo odvratne teorije po kojima majke tu istu alimentaciju “troše na frizera ili nokte”. Sramota. Znam muke majki koje jedva sastavljaju kraj s krajem, koje svaki trošak odmeravaju tri puta pre nego što ga isplate. Pa onda kalkulacije, kada da detetu kupe cipele, koliko pari cipela je potrebno za jednu sezonu. A noga raste. pa zimska jakna, pa može li da obuče prošlogodišnju. Pa proslava rođendana, kako bez novca… Pa tuđi rođendani, kupovina poklona…
Jeste, vrlo je lično i vrlo neprijatno. Ali tu smo gde smo, i svakodnevno se suočavamo sa prokletom temom – novac. 

Ko nema solidan posao, u vrlo je teškoj situaciji. 

Ali nije samo to. Čak i ako taj novac od alimentacije nije neophodan, užasan je to osećaj, kada bivši partner neće da da za svoje rođeno dete. Neće, u inat. Neće jer misli da mu je mnogo. Neće jer misli da će tako bivšoj da napakosti.

Ne razumem kako bilo ko može da kaže da je mnogo novca, za rođeno dete ! Ja bih za moje dete dala sve. I što imam, i što nemam.

 

Ne zaboravljam na drugu stranu medalje: stresno je, verujem i očevima koji moraju alimentaciju da plaćaju. Jer zvuči kao ponižavanje. Daj novac zato što moraš. A dete viđaš po presudi, ili onda kad se dogovoriš. Prava su ograničena, a bivše žene vrlo često umeju da isteruju pravdu i nepravdu, nebitno koga će sve da povrede time.

 

I tako ovde zapravo niko nije srećan. Nikome nije lako.

Ali najteže je – deci koja su kolateralna šteta. Deci oko kojih se lome koplja. Deci koja najčešće sve čuju i sve vide. Deci koja odrastaju sa ranom na duši. Deci koju ponižavaju, i oni koji novac traže, i oni koji novac daju.

 

Ja mnogo maštam, previše čak.

Tako, često maštam o svetu gde ćemo se o potrebama naše dece dogovarati. Zato što su zajednička. Zato što svako dete ima pravo na ljubav i podršku oba roditelja. Podjednaku. Zato što nikada, ali baš nikada, ne bismo smeli da čujemo ili izgovorimo rečenicu „nemam“ ili „ne mogu sada“ ili „ne dam“. Zato što su naša krv i meso, zato što, kada su naša deca u pitanju, ne treba da bude isterivanja, pakosti ili dileme.

Zato što bi bez njih naš život bio prazan.

 

 

 

 

 

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA