Moja majka gazi ka devedesetoj. Kad sam bila u drugom stanju, otkriven joj je maligni tumor na debelom crevu. Operisana je, sve je dobro prošlo i ništa se nije vratilo. Ipak, stara je, pati od raznih boljki, ali u suštini ona je sasvim dobro. Ide u prodavnicu, gleda španske i turske serije koje potom odmah komentariše sa onih par prijateljica koje su joj preostale. Stalno brine o svom pritisku i krvnoj slici. Izgleda da se nada da će živeti večno, što je ljudski. Kao i mnogi stariji ljudi, večito je nezadovoljna, traži ono što ne može više da ima: prijatelje, zabavu, prisustvo. Realno, u tim godinama treba da ste srećni ako još uvek imate par živih prijatelja. Realno, niko ne može nikoga da zabavlja, savremeni život je takav da smo prepušteni sami sebi – na milost i nemilost. I naposletku, ona ne živi sama, ali ni to joj nije dovoljno dobro.
Moja majka stalno i s punim pravom pita mene – svoju vrlo odraslu ćerku, gde idem i kada se vraćam. I ljuti se kada joj odbijem da joj polažem račune, jer mislim da to nije normalno. Zajedno smo, zato što je to tako. Bolje je za nju, a nisam sigurna da je bolje za nas, ali tako je kako je. Ona proverava jesam li oprala ruke a vređa se kada joj odbrusim – „nisam i u inat neću, eto neću da operem ruke!“ S godinama postaje nagluva; sve što joj kažem, moram da izgovorim glasno i razgovetno. Na mahove izgleda kao da joj ništa nije jasno, ali ipak je mnogo, mnogo radoznala, i kada bi bolje čula, verujem da bi rado prisluškivala svaki moj telefonski razgovor.
U šali često kažem, moja majka je sastavila zakone za svašta nešto. Gde se kupuju kore za gibanicu, u kom se tiganju prže jaja, koji je hleb najbolji ili kako se pegla odeća. Postupim li mimo „zakona“, teško meni, sledi pridika i ljutnja.
Sigurna sam da ću jednog dana shvatiti koliko je bilo dobro što je moja ćerka odrastala uz baku. Znam da ću govoriti da mi je značilo njeno kuvanje, sređivanje (mojih) stvari, stalno muvanje po kući. Ali sada, trenutno, mnogo mi ide na živce. Krivim je za moje pogrešne izbore, jer sad shvatam da decu treba, ne samo obući, nahraniti i školovati.
Moja majka pripada generaciji koja je decu podizala po svim pravilima roditeljstva. Sve je bio tu, i hrana, i odeća, i knjige. Ali ne i bliskosti.
Svesna sam da donekle ja ponavljam njene obrasce ponašanja. Svi mi to radimo, to je normalno. Svi smo mi deca svojih roditelja, i bukvalno, i u prenesenom značenju. Važno je samo da to na vreme shvatimo, kako bi izbegli da ponovimo njihove greške.
Dobar deo vikenda sam provela radeći matematiku sa ćerkom. Mukica će početi da je sanja, a vala i ja ću. Ispeglala sam sve što je za peglanje bilo. Okupaću je. Sita je, zdrava je.
Ali to nije dovoljno, ja to znam. Treba njima sve to, nesporno im treba. Ali ono najviše što roditelj detetu treba da pruži je ljubav i razumevanje.
Nadam se da ću ja moju ćerku naučiti:
da ne da na sebe,
da sebe ceni,
da sebe voli,
da ne trpi i ne prašta laži,
da veruje delima a ne rečima,
da bude otvorena za sve, i prema svima,
da govori ono što misli,
da se smeje,
da voli životinje,
da se ničega ne plaši,
da se bori za svoje snove,
da grli snažno,
Da ništa ne mora, a da sve što poželi, može.
Komentari 0