Ušla sam u 2019. godinu umorna, ali suštinski zadovoljna. Zadovoljna samom sobom, prezadovoljna svojim detetom.
Nije lako biti samohrani roditelj. Mnogo je lakše dete podizati udvoje, još i ako ste te sreće da vam brak ili veza dobro funkcioniše, sve je lakše.
Govorili su mi da sam sama kriva, da sam znala šta me očekuje. E pa nisam znala. Žene su takve, uvek misle da nije baš tako kako im se čini. Uvek misle, ima i gore. Uvek misle, biće to nekako u redu, ipak. Žene su ponekad neverovatno glupe. Neracionalne. Romantične. Žene ne shvataju da je život kratak. Desilo mi se u nekoliko navrata da me kritikuju, jer zaboga ja valjda treba da se pravim da je sve super kako bih druge same majke motivisala. Ne smem javno da iskazujem svoju nemoć, ja sam supermama, jel da.
Nije sve super, daleko od toga. Neću lagati, mnogo često mi je teško, dešava se da budem deprimirana, preumorna. Poželim da pobegnem daleko.
Osećam teret godina, osećam teret života.
Ipak, ono što me vodi dalje, iz dana u dan, iz godine u godinu, je činjenica da moje dete gleda u mene i da sam joj ja uzor. To nije svestan proces, ali kao što sam ja gledala moje roditelje i nesvesno kopirala neke njihove obrasce ponašanja, tako ona sada gleda mene, a nadam se da će od mene preuzeti ono što je dobro, ono što dobro radim.
Zato kroz život idem uzdignute glave, ponosna na sve što sam do sada postigla. Moja ćerka mene gleda i trudim se, uvek ću se truditi da joj dam primer koji će upamtiti.
Pao je sneg. Sela je u auto i gledala mene, svoju majku, kako čistim vozilo od snega i leda. Ja, sama. Sada ona verovatno ne razume da to nije lak posao i da bi bilo lepo da neki muškarac to radi umesto mene. Ali verujem da će se jednog dana setiti da je njena majka sve radila sama, i da će se ponositi majkom kao što je ja ponosim njome. Idemo dalje
Komentari 0