Otišla sam po ćerku, provela je popodne kod oca. Ispratio ju je, smestio u kola, pomogao da veže pojas. A zatim je proturio glavu kroz njen otvoren prozor i počeo da se raspravlja samnom.
O čemu? Nije važno. Jedino što je u tom trenutku bilo važno, bio je unezveren pogled našeg deteta. Na deset santimetara od njegove glave, pogledom je uspaničeno tražila izlaz.
Slušla je, a nije želela da sluša.
Čula je a želela je da pobegne.
Sve je razumela. Njene rastužene oči pažljivo su pratile sagovornike.
Rasprava je potrajala nekoliko minuta. I to je bilo previše.
Pogrešila sam što je nisam sasekla odmah, u korenu.
Već duže vremena se nismo svađali pa sam zaboravila kako je to izgledalo, i šta mi je u tim trenucima činiti.
Trebalo je da dam neki zadovoljavajući odgovor, ili da slažem, bilo kako, bilo šta samo da se izvučemo i krenemo.
Umesto toga, izgubila sam samokontrolu, odgovorila na izazov i prihvatila diskusiju. To je bila greška.
Dešavalo mi se ranije da započnem raspravu. Ali kad sam jednog dana shvatila da mi dete sve vidi i čuje, da upija čak i kada mislim da je odsutna i zauzeta igrom – od tog trenutka nikada više nisam u njenom prisustvu isterivala pravdu.
Nema tog roditeljskog para koji se nikada nije posvađao ili makar zakačio. Bilo da žive zajedno ili rastavljeno, odrasli na žalost umeju da planu ne obazirući se na prisutne.
A prisutni su – deca.
Deca:
Mala osetljiva bića, koja tek treba da uče i da saznaju šta je život i kako da se u njemu snađu.
Deca koju mi podižemo.
Deca kojoj treba da damo primer. Dobar primer, a prečesto im dajemo loš primer.
Deca koja nesvesno svoje stavove, navike i ponašanje formiraju po uzoru na roditelje.
Sve to deluje tako očigledno pa je možda besmisleno što uopšte o tome pišem.
Ali ipak pišem, pišem zbog te večeri i te ružne scene koju moje dete neće tek tako zaboraviti.
Srce mi se steglo kada sam videla to malo biće od 122 santimetara, teško 22 kilograma, kako skvrčeno prati lajanje (da, moram tako da se izrazim) oca od 185 teškog 90.
Ona tako mala, ali bukvalno, a on tako veliki (bukvalno, ali na žalost – nedorastao situaciji).
Nekako sam uspela da zaključim diskusiju. Krenule smo. Nemam reči da opišem taj naš povratak, i ne znam kako bih izrazila tugu zbog ove scene.
A nas dvoje smo, mogu to da tvrdim, u pristojnim odnosima. Komuniciramo, za razliku od mnogih bivših partnera koji jedva da razmene poneku reč prilikom primopredaje deteta.
Kako li je tek deci onih roditelja koji su u lošim odnosima, koji jedno drugog kidaju kad god im se pruži prilika?
Za samostalno podizanje dece potrebna je snaga i zrelost. Ali zrelost je osobina koja treba da krasi oba roditelja a ne samo onog koji se neposredno stara o detetu. Potrebno je da i onaj drugi nauči da kontroliše svoje emocije i frustracije.
Kažu, treba uvek gledati šta je najbolji interes deteta.
Najbolji interes deteta jeste da mu se roditelji nekako slože i da se o svemu zajednički dogovaraju.
Najbolji interes deteta je da nikada ne doživi ono što je moja ćerka u mnogo navrata doživela.
Da ne bude svedok rasprava i vređanja. Da ne gleda oca kako majci daje novac uz komentar „evo tata daje novac mami da ti kupi nešto lepo„.
Deca su – deca. Tabula rasa, duše na koje život tek treba da se ispiše. Duše koju ne treba trovati izlivima gneva ili mržnje.
Ne povređujte svoju decu.
Ne raspravljajte se pred njima.
Nikada.
Komentari 0