Trebalo mi je preko 30 godina života, brak i dvoje dece da shvatim šta su moji roditelji radili, i šta i dalje rade, za mene. Ovo je par odluka, radnji i žrtvi koje su oni pravili, a koje razumem tek sad pošto sam i sama roditelj.
Kada su govorili „Razumećeš kada porasteš“, bili su u pravu! Sada to shvatam. Sve to. Iako sam sebi obećavala da se neću slagati sa njihovim odlukama kada porastem, sada se slažem. Slažem se svim srcem, i zahvalna sam im što su bili dovoljno hrabri da naprave te teške odluke koje su me ljutile kao malu; oni su radili svoj posao, i bili su moji roditelji, umesto prijatelji.
Nisu voleli da kažu „Ne“. Nisu to govorili da bi bili zli, ili da bi pokazivali svoju moć nadamnom. Oni su radili najbolje za mene. Nije im bilo zabavno da govore „Ne“, i da budu loši tipovi, ali im je bilo važnije da ja budem na sigurnom, i da izrastem u primerenu osobu, a ne da budemo kao… pa, svi znate neku osobu koja ne želite da budete.
Dopuštali su mi da pravim greške. Bilo im je teško da me gledaju kako pravim greške i imam svoje padove, ali oni su poštovali činjenicu da je to nekada jedini način da odrastem. Kako bilo, nikada me nisu puštali da padnem potpuno sama. Bili su blizu da mi pomognu da se oporavim i nastavim dalje.
Znali su kada bih ih lagala. Možda ne svaki put, ali mnogo više puta nego što sam ja mislila. Nisam bila baš pametna kako sam mislila da jesam sa 3, 13 ili 23. Iako su neke bitke vredne borbe, neke nisu, mnogo puta nisu, iako sam mislila da sam pobedila toliko puta, zapravo nisam.
Komentari 0