Zvončići, zvončići, zvone na sav glas

I opet je to doba godine: decembar je tu, vreme je da iznesem jelku, ukrase, da se pozabavim poklonima.

Pre nego što sam dobila dete, imala sam svakojake romantične predstave o tome kako će nam život izgledati. Zamišljala sam elegantnu, lepo opremljenu dečiju sobu sa igračkama uredno složenim na polici. Maštala sam o šetnjama u prirodi, o tome kako ću uveče pred spavanje čitati bajke. Prelistavala sam časopise, pratila skockane instagram profile i FB strane savršenih majki, nonšalantno odevenih u najmodernije “casual” krpice koje su jednom rukom gurale kolica a drugom onako, usput, obavljale sve kućne poslove. I sve je bilo tako skladno, opušteno, našminkano. Sve su imale širok osmeh na licu, kosu vezanu u rep (ono, kao, nemaju vremena za frizera ali ipak drže do sebe), vitku liniju. Deca su bila čista i lepo odevena.

Časopisi i internet su izvanredna dostignuća jer nam pomažu da lako i brzo dođemo do informacija i saveta. S druge strane, uh, koja prevara! Svuda iste namontirane fotografije, svuda isprazne priče i saveti koji često nemaju mnogo veze sa realnošću.

Poverovala sam da će roditeljstvo za mene biti samo dodatni izazov, a ja izazove rado prihvatam. Kad sam shvatila da ću ćerku podizati sama, ubedila sam sebe da ću zaista biti nalik na one instagram majke, koje uvek sveže i naspavane drže dete za ruku i koračaju u susret svetloj budućnosti.

Moja ćerka je svoju prvu novu godinu dočekala u svečanoj haljinici, okružena girlandama i paketićima. Tromesečna beba pojma nije imala čemu sve to. U ponoć sam, umesto da otvaram šampanjac, presvlačila ukakanu pelenu i prala guzu.

Nema veze, nova godina je to, valja se obeležiti je.

Naredne nove godine nisu se mnogo razlikovale od te prve. Ćerka bi mi po običaju zaspala rano; takva je, voli da spava i od toga ne pravi problem. Međutim, zbog toga nam uveče retko dolaze gosti. Nove godine obično provodimo u horizontali.

Sa šest godina, moje dete i dalje čvrsto veruje u deda mraza. Kako načnemo decembar, ona počinje da zagleda nebo i osluškuje svaki zvuk, ne bi li čula zvončiće koji najavljuju Njegove sanke. Prošle godine sam nekoliko večeri zaredom ispod okićene jelke ostavljala čokoladne deda mrazove, “da bi On imao šta da gricne ako svrati do nas”. Čokolade bi čudesno nestajale tokom noći (neka me kamenuju majke kojima nikada ne padne šećer noću), a ćerka mi je uzbuđeno komentarisala: “Mama, bio je ovde, vidi, pojeo je ono što smo mu ostavile! Sigurno se obradovao, jedva čekam da donese poklone!” Prošle godine se spremala da probdi ne bi li ga dočekala i pozdravila. Srećom zaspala je, tako da će još neko vreme verovati da deda mraz postoji.

Međutim, ove godine sam počela da posustajem. Evo već je koji dan u decembru, a ja jelku još nisam iznela.

Niti sam nabavila nove ukrase.
Niti sam poklone spremila.

Teška su vremena, čini mi se da se nekada lepše živelo. Novca je sve manje, radi se sve više i sve duže. Moji roditelji su sa posla dolazili pre četiri, i ne bih rekla da su se previše sekirali oko svega što mene danas tišti.

Spremam se da sa ćerkom dočekam njenu šestu novu godinu. Deda mraz će nam ponovo doći. Čokoladne figurice sam kupila.

Teško je biti samohrana majka. Stalno se utrkujem i takmičim.

Utrkujem se sa vremenom koje leti, napinjem se kako bih u svakom trenutku imala dovoljno snage i energije.

Utrkujem se sa drugim majkama, jer hej, ako niste znali, današnja deca su surova. Sve vide, sve procenjuju i ocenjuju. I da, rejting naše dece, njihov status među drugarima, često zavisi od naše frizure, šminke, od laka za nokte ili odeće.

I opet nam stiže nova godina, a ja se spremam za novu rundu takmičenja: koji će deda mraz doneti lepše paketiće, mamin ili tatin?

Prethodnih godina sam se uspešno borila, i pobeđivala. Već prvog decembra smo imale najlepšu jelku sa najlepšim ukrasima. Deda mraz bi doneo gomilu poklona koje bi moje dete nestrpljivo grabilo i otvaralo. Zdušno bi cepala bleštavu crvenu hartiju kojom sam prethodno veče pakovala sve što sam nakupovala.

Pirova pobeda.
Jer neke trke na ovaj način ne možemo uvek dobiti.

I opet je to doba godine. Decembar, vreme je za jelku i odbrojavanje do Njegovog dolaska.

Nije lako sam podizati dete. Utrkujemo se sa drugim porodicama, sa bivšim partnerom, sa celim svetom.

Koliko sam samo novca potrošila u želji da pokažem i dokažem da volim svoje dete – do neba i natrag.

Koliko sam vremena i truda uložila dok nisam shvatila da ljubav prema njoj na ovaj način ne mogu i ne treba da dokazujem.

I opet je to doba godine, vreme za jelku, iščekivanje zvončića sa neba.

Promenila sam strategiju, jer nisu sve bitke vredne da ih bijem.

Ove godine, na jutro prvog januara radovaćemo se nas dve, ali ne samo poklonima uvijenim u crvenu hartiju. Radovaćemo se što smo zajedno, što smo zdrave, radovaćemo se godini koja je pred nama.

Možda napravim i fotografije za uspomenu, kao što ih prave one skockane mame sa decom na prekrasnim instagram profilima.

A uz malo sreće, počastićemo se i deda mrazovim čokoladicama, jer ću ga lepo zamoliti da i nama ostavi poneku.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA