Znam da je odluka da odustanemo bila ispravna

Veliko pitanje: Da li se isplati da detetu zbog sporta i uspeha žrtvujete detinjstvo? Znam da je odluka da odustanemo bila ispravna

Foto: Pixabay

Moj sin Gejlen igrao je košarku još otkada je sa četiri godine dovoljno stasao da drži loptu. Sada je jedanaestogodišnjak od 170 centimetara, skoro za glavu viši od svoje majke, žustar i okretan. Uspevao je da pogodi koš sa bilo koje tačke u dvorištu. Košarka je, dugo sam tako mislio, bila njegova sudbina.

Već sa devet godina potpisali smo za klupski tim, što se iz šestonedeljne rekreativne igre pretvorilo u šest meseci intenzivnog igranja na turnirima. Kada je postalo očigledno da je svaki klinac u njegovom timu vanserijski talenat poput njega, zakazao sam mu privatne časove sa kapitenom košarkaškog tima na koledžu na kojem predajem.

Čitavo leto proveo je igrajući basket, a na kraju sezone narednog proleća počeo je da igra za nacionalnu omladinsku organizaciju sporta, zbog čega smo počeli da putujemo još više. Tri vikenda mesečno, od oktobra do jula, išli smo na turnire. Svi roditelji žalili su se zbog beskrajnih vožnji, izgubljenih vikenda, sati provedenih na klupama, ali svi su se, takođe, slagali da je vredelo žrtvovati se. To je cena uspeha.

Nije mi bio stran svet visokointenzitetnih sportova. Odrastao sam uz plivanje i vikende provodio u zagušljivim, hlorisanim unutrašnjim bazenima. Bio sam u tome dovoljno dobar da dobijem mesto u Prvoj univerzitetskoj diviziji gde sam redovno gubio od plivača koji su osvajali olimpijske medalje. Dvadeset godina kasnije, i dalje sam svakog jutra odlazio na plivanje i nastavio da verujem u moć sporta – da fokusira telo i um, oslobodi endorfin, izgradi doživotna prijateljstva. Čak su i porazi imali svrhu. Svako ko je ikada voleo neki sport naučio je na teži način da život ponekad nije fer.

Ali dok sam se ja (uglavnom) radovao treninzima i prilikama da izmerim snage sa vršnjacima, košarkaški turniri za Gejlena su bili mučenje. Kažnjavao bi sebe danima zbog promašenih koševa i loših dodavanja, čak i kada bi njegov tim na kraju pobedio. Kad god bi lopta prošla kroz obruč, više je delovalo da mu lakne nego da je srećan, kao da je zahvalan što nije ponovo zabrljao. U periodima između utakmica, vreme je provodio sam, zureći u iPad. Nije želeo da priča ni sa kim, čak ni sa mnom.

Isprva sam mislio da je u meni problem. Razočarao sam svog sina zato što nisam voleo njegov sport dovoljno za obojicu – sve do jedne nedelje kada sam za vreme utakmice na klupi sedeo pored drugog tate čiji sin igra. Rekao mi je da i njegova starija deca igraju košarku, da na turnire dolazi već petnaest godina i da će, bilo mu je jasno, to raditi još makar narednih deset. Kada sam ga pitao da li njegova najstarija ćerka još igra, nasmejao se i rekao mi: “Do kraja srednje škole je toliko pregorela da nikada više nije htela ni da gleda košarku. Čak ni na televiziji.”

“Je li vredelo?”, pitao sam.

“Gradi karakter”, rekao je, iskezivši se. Shvatio sam da nije u to zaista verovao. Počeo sam da se pitam da li je to uopšte istina. Da li sport u tom uzrastu zaista usađuje disciplinu i odlučnost onako kako to druge aktivnosti – poput učenja grčkog jezika, recimo, ili farbanja ograde – ne uspevaju? Koliko često žrtvovanje detinjstva na oltaru sporta zaista donese dobrobit u odraslom dobu?

“Da li joj je makar bilo zabavno?”, upitao sam ga.

“Ponekad”, odgovorio je. “Ali nije se radilo o zabavi.”

Ja smatram da bi trebalo, i Džon Eng, izvršni direktor Nacionalne alijanse za omladinski sport se slaže. “Deci je potrebna i društvena i sportska raznovrsnost”, napisao je u mejlu. “Kada izvor oba postane ista aktivnost, onda loše (čak i prosečno) iskustvo dovodi do toga da zamrze ne samo sport nego i bilo kakvu drugu fizičku aktivnost.”

Dok smo se vraćali kući sa Gejlenovog poslednjeg turnira, posle skoro godinu dana neprekidnog treniranja i igranja, predložio sam nešto radikalno.

“Možda je vreme da prestaneš”, rekao sam mu. “Košarka te ne čini srećnim.”

Plašio sam se da to izgovorim mesecima. Kada sam konačno izustio, osećao sam se kao da predlažem da opljačkamo banku.

“Kojim sportom ću se baviti ako prestanem sa košarkom?”, pitao me je Gejlen.

“Šta kažeš na to da nema sporta”, rekao sam. “Barem neko vreme. Možeš da igraš košarku sa drugarima koliko god želiš, ali ne moraš da se takmičiš. Možemo da kampujemo za vikend, ili planinarimo, odemo na skijanje na zimu. Znaš, nešto u čemu zapravo uživamo.”

Oklevao je. “Svi u mojoj školi treniraju nešto.”

Ako se ne bude bavio sportom, dodao je, “biće niko”.

“Samo pokušavam da razmotrim kako nam prolazi svetlost”, rekao sam mu.

Pogledao me je. “Šta to znači? To je neka poezija?”

“Džon Milton”, odgovorio sam. Naučio sam nekoliko njegovih soneta prethodnog proleća. “Govori o tome da treba prihvatiti sebe onakvog kakav jesi.”

Prevrnuo je očima. “Samo hoću kući.”

U narednim nedeljama i mesecima koji su usledili, Gejlen je sve ozbiljnije razmatrao tu ideju. Satima je, pošto nije išao na treninge, vozio bicikl i skejt, sve do kasno uveče i dolazio kući rumenih obraza i opuštenih ramena. Bez košarke u glavi i rasporedu, mnogo je više vremena provodio napolju. Nije postao “niko”, niti je prestao da bude sportista.

Umesto toga šire je počeo da shvata definiciju sporta i stekao nove prijatelje. Na jesen je počeo da vozi kajak i dospeo u junior high cross-country team, čija sezona traje razumnih osam nedelja. Kada je pao sneg, pridružio se skijaškom klubu. Kroz svaku novu aktivnost upoznavao je nove ljude, sticao nove drugare. Mogao je da provodi vreme sa nekadašnjim saigračima iz košarkaškog tima bez pritiska da pobedi na utakmici. Ovog leta ide u severnu Minesotu na jednonedeljnu vožnju kanua.

Sada kada je napolju toplo, ponovo u dvorištu baca na koš. Više puta posmatrao sam ga sa kuhinjskog prozora kako tapše loptu između nogu i psuje zamišljenog protivnika. Daje fintu udesno, onda se okreće ulevo, zaustavlja se i gleda ima li kome da asistira, a onda opaljuje skok-šut iza kanti za smeće.

Kada trijumfalno podigne ruke uvis, pun radosti i samouverenosti, znam da je odluka da odustanemo bila ispravna. Zakucavanje.

Piše: Dejvid Mekglin

Izvor: Nedeljnik

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA