Žmirkanje i grimase van kontrole

* Mogu li ovi pokreti voljno da se kontrolišu?

– Tikovi veoma teško mogu da se kontrolišu ili prekinu na duži vremenski rok. Njihovo ispoljavanje može voljno jedino da se odloži na jedan kraći period. Ponekad se teško dijagnostikuju, jer je dete u stanju, naročito pri dolasku kod lekara i dok traje pregled, da zaustavi njihovo ispoljavanje. Doktori su tada u nedoumici jer ne vide nikakve izmene ponašanja, a roditelji su začuđeni i isfrustrirani. Zanimljivo je da odmah nakon odlaska od lekara dolazi do spontanog, nalik rafalnoj paljbi, pojačanog ispoljavanja tikova koji ne mogu da se zaustave, pri čemu takva situacija detetu donosi olakšanje. Dakle, moguće je da deca ograničeno, na kratko maskiraju, drže pod kontrolom i spreče pojavu tika. Međutim, posle te kraće pauze, usled pojačane psihičke napetosti sledi veoma burno, njegovo još jače ispoljavanje, nakon čega dolazi do olakšanja.

* Šta je uzrok njihovog nastanka?

– Tikovi su po svojoj prirodi obolenja psihogenog porekla. Psihološki faktori obično imaju presudnu ulogu u njihovom nastanku. Međutim, mogu biti i sastavni deo kliničke slike nekih neuroloških bolesti, a naročito bolesti nevoljnih pokreta. Na primer, blefarospazam koji karakteriše nevoljno i nekontrolisano stiskanje mišića oko oka, u početku prati učestalo treptanje. Ili palacanje i plaženje jezikom koje je karakteristično i za neurološko obolenje lingvalnu diskineziju.

Nažalost, u takvim slučajevima tek sa napredovanjem bolesti koja nevoljnim pokretima zahvata i druge delove tela, shvatamo da se radi o progresivnom neurološkom obolenju koje je samo na početku ličilo na tik. U suštini, pravi uzroci tikova još uvek nisu utvrđeni.

* Postoji li makar pretpostavka za njihov nastanak?

– Postoji više hipoteza. Većina naučnika misli da je za njihov nastanak presudna interakcija, odnosno kombinovana uloga genetskih i faktora spoljne sredine, kao što su životne navike, izloženost stresu, pojedini lekovi… Neka istraživanja pokazuju da je čak 75 odsto ispitanika sa dijagnozom potvrdilo da je u svojim familijama imalo srodnike sa tikom, što jasno pokazuje naslednu predodređenost, iako gen koji uslovljava nastanak ovog obolenja nije pronađen. Pošto je primećena povećana pojava tikova kod pojedine dece nakon preležane streptokokne infekcije, pretpostavlja se da je ključna uloga autoimunog procesa u njegovom nastanku. Postoje i neke vrste „simptomatskog tika“ u čijoj osnovi leži neka organska podloga, odnosno strukturna i funkcionalna oštećenja onih delova mozga koji su odgovorni za kontrolu pokreta. Tikovi isprovocirani na ovaj način mogu da se jave nakon preležanog encefalitisa, odnosno zapalenja mozga, ali i posle šloga ili povrede glave. Inače, tikovi se retko javljaju u odraslom dobu. Ukoliko se i pojave, najčešće su neka vrsta produžetka ili nastavka tikova iz detinjstva, a mogu da se nanovo manifestuju posle određenog latentnog perioda u nekoj od posebno stresnih životnih situacija.

SNAGA STRESA

Stres je jedan od glavnih okidača za nastanak tika ili za njegovo pogoršanje, ukoliko već postoji. Čak i pozitivna osećanja kao i ekstremna sreća, mogu da utiču na intenzivnije ispoljavanje tika. Njegovoj pojavi, u svakom slučaju, prethodi akutna ili hronična izloženost stresu.

Ove tikove uspešno leče psiholozi i dečiji psihijatri, ali je potrebno da se roditelji sa decom jave što ranije stručnjaku, da bi se sprečio prelazak u hroničnu fazu. U terapijskom smislu primenjuju se nemedikamentozna, ali i terapija lekovima da bi se kod deteta smanjila napetost, anksioznost, prateći depresivni poremećaj. Istovremeno, treba što više izbegavati i pojedine faktore iz spoljne sredine, za koje se pouzdano zna da dovode do pogoršanja tika. U tom smislu, dete bi trebalo da izbegava stres, psihički i fizički zamor, neispavanost. Relaksacija, dovoljno sna, bavljenje sportom utiču na smanjenje učestalosti i jačine tikova – ističe dr Dragana Momčilović- Kostadinović.